Nova iskra

— 224 —

ледила би се као поток на пољу и дрхтада као гола гранчица на стаблу; све би се више примицала ватри и гледала на оца као да га питају: »Јели, тата, да нећемо опет да бежимо у шуму? Је ли да нам неће запалити и ову колибу, ни мајку ударати ножевима'?... Ах, то је било тако страшно, тако страшно!...« Па погледају на мајку а готово и не дишу, само да је не би пробудили, јадницу. Стојан пак и не обраћа на њих пажњу, већ му се магли пред заклоггљеним очима и нојавл>ују му се слике оног истог призора о ком и деца мисле; искрсне јсдна, лебди, лебди у свој страхоти својој, па опет ишчезне да уступи место другој, још страшнијој. Гледа са шуме, недалеко од села, како се внју над његовим домом црвенн језицп, крунисани густим димом, нродиру кроз облаке и допиру чак до неба! Дрхти... полетео би да их утули, да спасе своју кућу, свој крвави зној што је тако брижљиво и трудно скупљао капљу по капљу, али не сме да приђе, јер би и њега нестало са земље као и оних колутова дима што се лагано губе у дубокој висини. Види како су се поређали грозни Черкези, Анадолци и Арнаути, весело се, гласно, сатански смеју и певају неку чудновату песму са дивљом аријом. Ено, сад су потерали сву стоку, кољу... срце му се цепа; чује кукњаву женскињм, јаук и лелек нејаке дечице, и потмуло стењање оронулих стараца и старица, све то чује и види како бежи њему, као без главе, да себи нађе уточишта у крилу мрачне шуме. Али шта је са његовом децом, шта ли са његовом женом ? Где ли су они?! И — реши се. Баци секиру, којом је секао дрва, па је опет шчепа и потрча ка селу не обзирући се више ни нашта око себе. — Тата, викнуше његова деца кроз плач, али некако радосно: мислила су да ће он сам поубијати оне крвопије, јер је он тако страшан кад се наљути. Он стаде као укопан. Од села га је одвајао мали хумић, обрастао шибљем и купином. Погледа на њих и на жену и виде да му нема дванајестогодишње Румене, најстаријег детета. Кад још виде да му је жена крвава сав се пренерази. — Шта ти је, пита је он, где је Румена?! Она иогледа на лево раме и сузе јој учесташе падати низ образе. — Беншмо дал>е, у шуму, ајд још мало. Једва сам измакла с децом. На, узми Петка, јер га не могу више носити. Румена није била код куће, на знам где је... Сигурно је побегла са осталима... Можда ћемо је наћи у шуми. Јадна мати! Да велико ли је ножртвовање показала њена материнска љубав!... Она се је могла спасти сасвим неповређена, али није то учинила, него се је борила као лавица ставши између крвника и детета коме је иретила смрт; шчепала поганца и треснула га је о земљу, али Је ипак ранио ножем; онда је дигла десном руком Петка, позвала осталу децу која су горко

плакала и појурила је онамо, камо и сви У шуму. Ово му је причала у дну шуме где су залуду тражили евоју јадну Румену... Али ах, ено види је на оном месгу испред порушене куће где су је нашли при повратку из шуме; види је сву испребивену и нагрђену тесацима, где лежи неномична, бледа, сва огрезла у усиреној крви... Јадно девојче! Појурило је с поља кући, да ту, код свог оца и мајке нађе заштите, али ето шта би. Све је ово, а највише последњи призор јако потресло Стојанове груди које се сад почеше јако надимати и појачало је онај тужни упечатак у његовој души. Ветар дуну и зави као бесан курјак тако силно, да су деца поскочила и подвпкнула. Мати се пробуди па стаде тихо јецати, а и он се прену. Она се једва беше умирила од тешких болова. Рана беше већ далеко дотерала. Могла би се истина до сад излечити, али ко да је лечи? У педостатку лекара и лекова, па и свачега, она се је све више и више позлеђивала. Облагали су је топлим, масним крпама; стављали су по мало куване суве хајдучке траве и испирали је, али ништа није иомогло, метали су још неке лекове што препоручује њихова медецина, очувана у предањима — па и тога што су могли после ове несреће набавити — оиет ништа. Кад се томе дода убитачна постеља и покривач; слаба храна — већином куван кукуруз — и бол за изгубљеним дететом што се никад не гаси у материним грудима, лако је увидети да су ту све погодбе за погоршавање болести. Стојан јој се примаче и пита је тихо: — Како ти је, јел' мало*боље а? да ти није хладно? и стаде гомилати сламу око ње и подавијати покривач. — Стојане, прошапта оно. Он јој се још више примаче. — Стојане, умреће се... Смрт ми је... дошла. Осећам како ми се... ох... после малог одмора опет настави: — како ми се одваја нешто... од... свију удова... Боли. То је душа. Док је ово говорила, гледала је у сламни таван пун дима. Стојан се помаче, помести дете испред себе тако, да ју је могла озарити светлост од ватре, па је стаде гледати. На пољу је ветар дувао и доносио крупне капљице кише слажући их на кров, а лонац са кукурузом шуми некако тајанствено и сетно као да жали за нечим што му је најдраже било, па се изгубило; деца су бацала поглед час на оца, час на мајку; погледала би ое међу собом као да се питају шта је ово, па би онда упрла лакоме дечије погледе на лонац са исиуцаним боковима. Гледа Стојан па се диви. Он дотле није толику иажњу обраћао на њу, али се сад упрепасти: очи су јој дубоко унале и гореле неком необичном ватром — тако су јој гореле кад се први пут с њом састао; оне усне — као и нос — помодреле и упиле се једна у другу; некада као