Nova iskra

— 225 —

јабука иуни и румени образи ужасно снали и пожутели, а овде онде види се по која модра пега; јабучице сасвим искочиле; некада дивна, црна коса сад је замршена и помешана са ситним сламкама... Види ово Стојан и тешко му, сиромаху, иоверовати да се је толико могла променити она Анђа, коју су због рвеног здравља звали »Дели Анђа«, која је боса по снегу ишла и могла као перо дићи врећу жита од педесег ока. Појави му се сав живот што је са њом провео и паде му тежак терет у груди; замагли му се и показаше се неке искрнце што су просијавале као јато свитаца. Јер шта би он сам, без ње, са децом ? Али ииак није веровао да ће она умрети. — Децу..., рече она, нашто их он натера, те се поређаше око ње. Мати једва диже своју коштуњаву, смежурану, жуту као восак руку, па их стаде лагано гладити по коси. Лице јој поче мењати боју: од жуте постаде зелена, па се појави нека слаба, мртвачка румен и изгуби се у очима што су се сијале као две најсјајније звезде на ведру небу. А деца? Она не беху чула шта је мати говорила малочас оцу и радовала су се што их тако нежно милује; она нису алутила да им је то последња милост од ње; нису осећала терет њене малаксале руке, веН пеку неизмерну срећу, неописану сласт. Ветар дуну, кишне каплшце учесташе на рфову, а пас зави на пољу тужно, страшно, очајнички. Деца погледаше усплахирено на оца који тихо промрмља: — 0 твојој глави, вук те растргао. — Шта је то, тата, пита га Васа. — Ништа, завија пас. То их мало охрабри, па се лагано довукоше до ватре. Извадише кашику кукуруза из лонца, па, као и до сад, поделише га. — Куван је кукуруз, викнуше они. — Ох..., зајеча болесница тихо, отегнуто. Кад је Стојан погледа, она поче мицати усне. — Дај... нека једу... нека легну..., а ти остани. Шта, зар није мајка хтела да гледа своје синове док се год не угаси и последњи зрачак у њеном оку? Ах, како не. Али су се већ почеле гасити њене очи, све је мрачније и мрачније, а бојала се је да их њена смрт не уплаши. Он брзо диже лонац, усу воду у други, а кукуруз у тепсију. Поређаше се деца. Јели су малишани онај љусиасти кукуруз и гутали онако, довољно несажватана зрна. Са таким апетитом слатко пе једу нп они који су их до тога довели, ма да многи од њих неће поверовати овоме, јер не знаду шта је то глад — увек су сити на рачун гладне раје. Јели су брзо, и страсно гутали и превртали очицама. И о ручку су јели опет мало љуспаста кукуруза. За то је време отац остао код мајке. — Јесте ли вечерали? пита их он, кад виде да пије иишта остало.

— Вечерали смо, али нам се још једе. Лане смо но оволико кукуруза јели само после вечере, а сад нисмо ии хлеба јели. Умрећемо од глади, рече седмогодпшњи Марко, најстарији међу њима. Поглед остале браће одлучно је потврђивао ову жалосиу истину и одобравао његов одговор. Дубоко уздахну јадни отац, као да га нож ударио у срце. — Даће Бог, децо, даће Бог. Идите сад лезите, па кад будете заспали неће вам се јести. А сутра можда ће нам дати Бог више, па и хлеба. Послушали су и поређали се на слами као јагњад једно поред другога са окренутим главама ка плоту. ОтаЦ баци преко њих оба ћилима. — Тата! — Ој, сине! — А хоће ли нам сутра Бог дати хлеба? — Хоће, сине, хоће. — Јел' много ? — Много. — А колко, хоћу ли да се наједем? — Јесте, само спавај сад. Трогодишњи би Јово можда још запиткивао оца,- можда бп му рекао како им он упек то каже, а Бог неће да им пошље хлеба, да није ветар задрмао колибу услед чега је она зашуштала и зашкрипала. Загрлише се браћа и ућуташе. Док се је водио овај разговор, Анђа је једнако стењала. Стојан седе крај ње и ухвати је за руку а она хладна као лед. Стави јој своју руку на чело, а оно као усијано. — Децу, ах... Чувај, рече она, немој да... да их... оставиш. Одмори се па настави : — Ако опет дођу они... јаох... чим их спазиш... из далека..., а ти... децу па... у шуму. За мене... гроб... — Иемој тако говорити, Анђо, тешаше је он — а можда и себе — баш као дете говориш. ТТећеш ти умрети. Зар ће доиустити Бог да деца остану сирочад ? Али кад је видео да се она већ грчи, стење, стао је уверавати дрхтавим гласом како ће их пазити као своје очи. Виде да је ту крај. — Поздрави Румепу, Симу, Андрију... рече он и поређа још неке помрле чланове своје породице, и сретан ти пут. Сети се да ваља свећу ужећи кад човек умире, али ње не беше. Да нде у другу колибу, зна да је ни тамо неће наћи, а боји се да жена не умре не виђена. Али се досети нечега. Извуче трску са крова, па је принесе ватри и упали. — Само нека гори иред Богом па и свећа је његова ватра и ово. Самртница је скупљала ноге, па их опет опружала; превртала је очима, гушила се је, грцала... ах, тешко је описати њену смрт. А Стојан дрхти и држи косо трску; кад једна догори до прстију; он узме другу; гледа плахо у жену и леди се; осећа да и њега страшно боли, па се при сваком њеном покрету и сам покрене. Трска једнако игра у његовој руци : час се дигне до више његове главе. час се спусти до самртничке постел>е... И није сиромах нриметио кад