Nova iskra

— 236 —

Вила јс ту још и једна друга, где она сгоји на жудмо гледа нреко мрке нустаре; обрав ирислонила уз склопљене руке, тако елатка у својој наивној чежњи, по мало песрећна због опака жнвота, који ју је пустио да иде својим путем. Зашто не долази Ерос па да донесе руже с пољупцима? Да не мисли он да је она и сувише млада? Требало би само да осети како куца њено срце, да га само додирне својом руком; ох, ту унутра је читав свет, свет од светова, кад би само хтео да се пробуди! А зашто се ништа и не јавља? Ту унутра је пупољак један, затворен, који скрива сву своју драж и своју лепоту само за себе и никога више, затворен у сама себе. Јер он зна да је то оно за шта не зна шт а је. Зар није ноиала топлота по лишћу што га покрива, зар није и њега обузела тако да је изнутра сав обасјан, до крајње, најруменије таме, где мирис, осећајући сама себе, лежи збивен у једну дрхтаву сузу? Па зар он неће никад избацити иапоље то што садржи у себи, да буде богат у своме богатству; зар се неће ннкад, никад развити и будан заруменети, док зраци сунчеви промичу блиставо међу његовим лишћем? Девојка је збиља већ изгубила стрпљење очекујући Ероса, већ јој дркте усне од суза које се примичу, а њен поглед, без наде и као да чика, прелеће преко простора, мала глава, клонула, све се више и више спушта те окреће фини нроФил у слику саму, где лака ваздушна струја подиже у вис ка злаћаном небу црвенкасти прах преко затворено зелених жбунова жуковине. Тако је сликао Ерик, и штогод је хтео изнети, то је налазило свакад свога израза у сликама као што је ова. Он је могао, дакако, замислити и друге, могао је тежити да изиђе из ускога круга, у којима их је он стварао у духу своме, али чим би изишао тамо и огледао своју снагу на другом пољу, он би, сав зловољан и расхлађен, осетио да је позајмио од других и да то, што је начинио, није била његова својина. И кад би се потом повратио с једног таког неуспелог излета, на којем је ипак сваки пут више научио но што је слутио и сам, то Је био сад још више Ерик РеФструп но пре тога, још је био смелији у својим особитостима, тако рећи показивао неку ббну усрдиост, и одржавао себе, иа ма где био, у неком свечаном, побожном расположењу, које се огледало у најмањој радњи, иоказивало у целокупном схватању и начину, како је он поступао са самим собом. Било је као да су дивне прилике које су се јављале пред његовим духовним очима, — млађе сестре Пармеђанииових танкоструких жена с подужим вратом и дугим узаним рукама као у принцеза — седеле с њиме за трпезом па му додавале пехар умиљатим п отменим покретима као да су га мистичким, према унутрашњости окренутим осмехом Луинијевим, који је тако недокучлшв и отмен у својој тајанственој сласти, држале у својој власти силом својих чистих снова. Али пошто би тако послужио Богу верно једанаест дана, дешавало се често да су друге силе преоблађивале у њему; обузела би га нека

помамна жудња за простачком жељом сурових уживања па би јој се нодавао, обузет људском тежњом за уништењем сама себе, која, док крв гори као што само крв може горети, жуди за унижењем, лудошћу, блатом п калом, с оном истом силном снагом која је, својствена оној другој, исто тако човечјој тежњи, тежњи да човек одржи сама себе, већа но што је и сама и чистија. У таким тренуцима било је мало ствари које су за њ биле неуглађене или тако силне, и кад би то прохујало, потрајало би дуго док би он успоставио поново равпотежу са самим собом, јер му, у извесном погледу, тако што није било баш у природи; он је био и сувише здрав, сувише мало затрован сновима, те је изгледало као неко одступање од супротнога правца у његовој оданости према вишим силама уметности, изгледало је чисто као пека освета, као да би његова ирирода била увређена избором оног идеалног жпвотног циља за којим су га прилике нагнале да пође. Али ова борба у два правца није била тако жива у Ернку РеФструпу, да би се он због тога окренуо према спољнем свету или да би осетио потрсбу да помоћу ње дође до споразума са својом околином. Не, он је био онај исти простп, весели, због своје бојажљивости од осећања по мало неспретни момак као и некада, којп се у неколико, својим начином како се машао и узимао, приказивао као пустолов. Али је у њему ипак било нечега, и у часовима кад је било тихо то се чуло као звона у потонулој вароши на морскоме дну, и он и Нилс ие бејаху се никад разумели тако лепо као сада. Они су то осећали, па су поново, свак за себе и ћутећки, склопили ново пријатељство једно с другим. Кад је с тога иаступио школски одмор и Нилс се озбиљно сиремао да пође у походе својој тетки Розалији, која је била удата за консула Клаудија у Фјордбиу, с њиме пође и Ерик. * * * Велики друм, који долази из простране околине Фјордбиеве, доспева у варош између две огромне ограде од трња, које ограђују врт за поврће консула Клаудија као и његов врт за уживање крај обале. Где се пут онда девао, да ли се свршавао на консуловом дворишту, које је велико колико и какав трг, или је то био онај пут што је савијао па између житнице и дрваре консулове иролазио и као пут водио у варош, била је ствар схватања, јер су многи путници савијали па одлазили дал,е, али су се многи заустављали и овде па би достигли свој циљ кад би ступили на консулов накатрањени пут кроз велику капију која је стајала увек отворена и на чијим су раствореиим крилима висиле свакад коже ради сушеЉа. Зграде на имању биле су све старе, изузев само високу житницу, чији је досадни, мртви кров од лискуна био нешто најновије на пољу архитектуре у Фјордбиу. Дугачка, онпскапредњакућа, која је изгледала као да су је три велике ман-