Nova iskra

— 235 —

Саборна црква пећских патријарха

животом и умрети својом смрћу, без страха од пакла или иаде на небеско царство, страхујући само од сама себе, уздајући се само у себе? Како ли ће савест расти и какве ли ће стабилности бити, кад кајање и понизност не буду могли више ништа учинити за измирење, опроштење грехова, и кад не буде било могућно опроштење друкчије до само добрим делом поправити оно тнто се згрешило! — Мора да имате за чудо необичну веру у човечанство; али атеизам ће имати веће захтеве према њему но хришћанство. — Па разуме се. — Па разуме се! Али, где да нађете све те јаке индивидуе, које су вам погребне да склопите ваше атеистичко човечанство ? — Па атеизам ће их сам постепено однеговати; ни ова генерација, нити она која буде дошла за овом, па ни они за њом неће моћи понети атеизам, ја то увиђам; али ће у свакој генерацији бити свакад појединаца који ће моћи у њему себи часно извојевати живот као и смрт, и у течају времеиа они ће чинити низ духовних предака у које потомство може с поносом гледати и које ће, гледајући у њих, и само добити снаге. Односи ће бити у почетку најтежи, већина ће и подлећи у борби, а и они, којп иобеде, победиће само с подераним заставама, јер су посисали и примили у се традиције и што у човеку има и других ствари а не само мозга који ваља убедити: крви и нерава, нада и чежња, па чак и снова. Него то је споредно, једном ће то морати доћи, и од малога броја створиће се велики. — Мислите ли? — Тражим име за то; не би ли се могло то назвати пијетистичким атеизмом ?

— Сваки истинит атеизам... започе Нилс, али га Хјерилд брзо прекиде. — Наравпо! — рече он, — наравно; али оставите нам бар само још једна једина врата, једне једиие иглене уши за све камиле овога света! 10. У почетку лета врати се из Италије Ерик РеФструп након двогодишњег бавЛјСња. Вејаше отншао као вајар а вратио се као сликар, и већ је имао среће да је продао слике и добио поруџбине за нове. Што је то такодошло, тако рећи као на први миг, имао је да захвали сигурном ограничењу којим је прикупљао свој таленат око себе. Он није био од оних великих талената, који обећавају много, чије су руке тако близу свакој ловорици, чији је пут по земљи као Вахова литија, која пролази кроз све пределе весело и просипа на све стране злаћано семе, и на чијим пантерима седе само генији. Он је био од оних у којима је закопан један сан, који светињу и мир просипљу само на једно мало место у својој души, где су они једновремено понајвише они сами и понајмање они сами. И кроз оно, што они у својој најрођенијој уметности стварају, одјекује свакад исти жудни рефрен, и свако њихово дело носи увек исти бојажљиво тачни печат сродства као да су то слике из исте малене домовине, из истога маленог, скривеног кутка међу планинама. С Ериком је тако било: ма где да је заронио у океан леиоте, он је увек износио на светлост исто зрно бисера. Љегове су слике биле мале: напред један једини лик, плав од своје рођене сенке, а позади предео обрастао вресом, кампања или пустара, а на хоризонту црвенкасто жућкаст сјај сунца на заходу. Једна од тих слика представљала је младу девојку, која хоће да сазна будућност, по талијанском маниру. Она је на коленима, на месту где црнкаста земља просијава кроз кратку траву; срце, крст и ленгер, од кована сребра, скинула је са свога вратног украса и просула по земљи; сад клечи; очи је затворила у пуној вери и једиом руком их покрила, а другу је опружила као да тражи иеисказану љубавну срећу и горки бол, који крст умањује, и наду која очекује свакидању судбу. Још се није усудила да додирне земљу; рука у хладној, тајанственој сенци стоји плашљиво, образи гору а око усана се види нешто као молитва а у исто време и сузе. У ваздуху је нека свечаност, сунчано руменило тамо напољу чисто као да гори те хоће да спржи, п прелази тако тужно преко пустаре. Да ми је само знати: да ли је то љубавна срећа, неисказана, — горки бол, који крст умањује, и свакодневна судба која се у наду узда ?