Nova iskra

— 343 —

ЈСад прознрни 1"^ад прозирни сутон полагано пада И опет без плода један умре дан, Ја крвавим болом тек осетим тада, Да ме кињи један недовршен сан. У данима мутним, кад ми душа цвили И у блату лежи један скрхан над, А подмукли очај лагано домили И мисли ми трује неки кужан јад, Дивље ми се жудње лукаво притаје, Ко да одлетеше у незнани свет, И мене у доба васкрснуле раје Оставља тај санак, недосневан, клет.

Но када ми срце дискретно задрхти И у мени снага буди се и ври, А у души бону бојазан од смрти, Која тамо увек прИгушено спи, Победно замени осећање среће И голог живога као нојцу дан, У мени се онда неприметно креће Онај мутни, тешки, несвршени сан. Те кад једва дрхћу агоми егира, Ја клонем под дојмом појимања тог, Да ми је ту сању место трулог мира Дао за уздарје мој сведобри Бог. Илија Ивачковић

Седам шученика Жз збиргсе „3 латне Легенде" од Жила Леметра

ИгЖШ,'едам Хришћана, који су се звали МакРЈшУ: симијаи, Малхус, Марциан, Денис, Јован, Серапион и Константин, живи зазидани, за време цара Деса, у планини Целиону, у једној пећини, били су успавани вољом Господњом. Тридесете године владе Теодосијеве, зидари су отворили пећину, пошто им је требало камена; и седам се мученика пробудило, мислећи да су спавали само једну једину ноћ. Али им казаше да су спавали две стотине година и да је, за време њихова сна, хришћанска вера заменила у целом царству веру у лажне богове. * * * ...Читава литија дође у пећину по седам пробуђених мученика, да их одведе у ЕФес. После сна од два века, изглед им је био веома одморан, а лица свежа као руже. И дух им је сачувао исти цвет младости. Док су силазили низ планинске стазе, стараше се да представе себи шта ће све видети. Оставили су били цркву још малу и гоњену, али која се блистала најсветијим врлинама. Тада су Хришћани неговали иравду, чували сиротињу,

милосрђе и честитост. Сада, иак, кад је црква победила и кад је сам цар постао први међу вернима, цео свет је, без сумње, неговао те врлине. А то је морао бити диван призор. Замишљали су огромно друштво све саме браће која су се узајамно помагала и уносила своја добра у заједницу; која су била умерена, блага и чиста и одушевљена невином веселошћу; растурена по кућицама под лепим хладовима и која су певала побожне песме од јутра до мрака; нигде војске, чиновника нити полиције; једном речи, земаљска слика царства Божјега. * * * Уђоше у ЕФес на. главна врата, над којима је био постављен крст, вешала поруге која су постала знаком части. Звук звона их обрадова; са задовољством видеше број и величину цркава, дућане у којима се продавала распећа Христова и свете слике, побожне натписе који су освећивали јавна здања, и све што је потврђивало поуздано владање нове религије, вере за коју су трпели већ два века. Али, заслепљени блеском [свечаности, заглушени клицањем, нису приметили пре овега,