Nova iskra
Јужни Словени не би требало да имају много разлога да се жале на малу књижевну производњу и на малобројну књижевну робу. Кад се све скупи у једно, већ представља нешто. Кад се још зна, да је то заједничко, без муке 1асно, онда би од тога може бити корист била очевидна. Исто тако ни југословенски књижевници не би требало да се жале на малобројност публике. Седамнаест милиуна Јужних Словена може да чини већ једну велику књижевну публику. Сва је ствар у томе, да и Јужни Словени експлоатишу своју књижевну производњу и књижевници целу публику. Али то је оно што се још не уме и не зна, и од тог је незнања штета не само што се недовољно користимо заједничким тековинама и што узак круг читалаца, у свакој књижевности посебице, не може да обезбеди простран пролаз књизи и пристојну награду књижевницима, но још више, што то не води ни нашим директним и битним интересима: упознавању, зближавању и узајамности, без чега Јужни Словени, сваки посебице, мало вреде. Па не само то, већ од тога свака југословенска књижевност за себе има и велике материјалне штете, јер се, подвојеношћу и из незнања, врло често води међу Јужним Словенима једна несвесна конкуренција, која узајамно омеће и рад и књижевни промет. Има ствари које за све Јужне Словене треба само један пут урадити, па да се задовољи књижевна потреба свију; сваки двоструки рад, не само што је дангуба око истог посла, већ је на узајамну штету. Ово се најбоље види на преводима из страних литература. Докјеједан добар превод довољан да задовољи целокуину потребу свих Јужних Словена, а да други преводиоци преводе, из истих разлога, друге ствари, међу Јужним Словенима се дешава, да се једна иста ствар јави на два или три језика југословенска, да сваки преводилац извуче мало користи и награде за свој труд, а да друга, исто тако корисна, дела остану непреведена, јер су се и време и средства употребили око излишне ствари, која је већ урађена. Да је више међусобног познавања, до ових ствари не би долазило. 0 идеји југословенске књижевне и културне
узајамности почели су да се старају Српска Књижевна Задруга и Матица Хрватска тиме, што ће прва у своја годишња издања стављати по једно хрватско а друга по једно српско дело. Још ће више учинити »Југословенска Енциклопедија«, кад буде иставила Југословенство као целину. Но то још није све што треба и што мора да буде. Још је иуно рада нотребно до остварења идеје о јединству југословенске књижевне и културне узајамности, преко којих треба да се реализира и право јединство, које данашњица будућности намењује. Не би ли »Нова Искра (( могла са своје стране нешто да учини; не би ли могла да буде централни часопис југословенске књижевне и културне узајамности? Као илустровани часогшс, она може много да допринесе идеји, коју сам изразио. Она то може чинити и својим чисто књижевним делом, али је у илустрованом часопису слика оно што је главцо. Слика је међу тим свакоме ближа и милија него текст, на њој се задржава пажња и интерес пре но на тексту, и она може лакше и брже да иопуларише оно, што је као карактеристично потребно иопуларисати но текст. II кад се у »Новој Искри« буде непрестано, са једнаком љубављу за све Јужне Словене, скупљало и истављало оно што је најлепше, највредније да се истакне и види у Јужном Словенству, и кад она са истом љубављу буде скупљала на својим странама све уметнике југословенске, не може бити да од тога не буде користи. Пространа територија од Јадранскога до Црнога и Јегејског Мора има пуно ствари на којима ће се зауставити иитерес свију, има уметника који ће све загрејати и свима мило износити; а то н јесте главно, да се сви на свему као на заједничком зауставимо, сви да о свему једнако мислимо и осећамо. Нека »Нова Искра (< буде југословенски илустровани часопис, то јој је најлепши програм. Он води директно љубави и солидарности у идејама, а кад се до тога дође, брзо ће се увидети, да што кроз векове није могла да учини мржња, може за деценије да учини љубав. 0 Божићу 1910. . Веоград. в0) '
НАД ПЕПЕЛОМ
Умрла је у јесен очајну, Под бременом сумње и живота; Не обасја среће је лепота, Нити сними икад тугу тајну; Умрла је убога сирота. Није било погреба ни пратње За несталу љубав тужног дана, Нити сузе за њезине патње, Нити песме, сем грактање врана. Горка јесен узела је рана.
Охлађене, разболеле груди За њу више немаху топлине. Умрла је када цвеће гине. Остављену не знаше је људи, Она боле осећаше њине. Како ми је пусто, празно сада! Срце суво; груди тако празне Очајања змије море разне; А на душу вече што сад пада Осећај ми страшне носи казне.
Сима Пандурови-ћ.
2 —
\