Nova iskra

— 3 —

■ТГ

ЈЕДНА НОЋ У КРЕНТИ — МИЛОШ П. ЋИРКОВИЋ —

ема пишта досадније него кад вас као путника намерника сустигне у путу влажна и ситна јесења киша, а село, ма како оно било, још далеко. Потудати се по раскаљаним путевима, газити преко безброј надошлих планинских поточића и свакога часа бити на опрези, да мршаво кљусе не стрмекне у дубоку провалију, — све су то незгоде, које се, истина, покадшто исплате богатим накнадним уживањем, али којих се човек, обнављајући их у својим успоменама, брзо не зажели. И ето, таког једног дана, пошто смо за собом оставили два три потпуно бедна и јадна сеоцета,

скоро на самој бугарској граниди, ишли смо ја и мој чувар шуме Мита, једним од раскаљаних узаних сеоских путева, малом и сиромашном селу Кренти, мети нашег преноћишта. Ситна и досадна кишица, мека као паперје, а оштра као безброј иглица, беше се спустила од самога јутра, пратећи нас целога дана. Она се упијала у наше одеће, [влажила их; пробијала се до голе коже, да су и саме кости морале озепсти. Увијен у своју дугачку кабаницу и опустивши потпуно узде своме коњићу да ме носи, куда га очи воде, ја сам ћутке посматрао ону грдну гомилу брда око себе, које као да су се откидала једна од других и узвишавала на свима