Nova iskra

— 48 —

ПОСТАНАК САВАМАЛЕ (ПРВИ ПОКУШАЈ РЕГУЛИСАЊА СРПСКЕ ВАРОШИ У БЕОГРАДУ 1834,—1836.)

АРХИВСКА СТУДИЈА ТОДОРА СТЕФАНОВИЋА ВИЛОВСКОГ

осле свечаног проглашења султанског ХатишериФа од 7. ребјул-евела, године од хеџирс 1246 (14. 26. Августа 1830.), којим је Србији призната државна ексистенција, и берата о постављењу Кнеза Милоша за наследног Кнеза Србије од исте године, јавља се у народу жеља, да се престоница српска пренесе из Пожаревца и Крагујевца у Београд. Кнез Милош све дотле није долазио у Београд, него је, кад би имао у њему каква посла, свраћао у Остружницу и у Топчидер. Нарочито је волео Остружницу, која је била удаљенија, па зато сасвим изван домашаја везирове власти. Доклегод је његов положај био неодређен и доклегод су га Турци у граду сматрали као султанског, па према томе, и везирског слугу, њему се није живовало у Београду, које од страха, да му се што не деси (а имао је многе извештаје о спреманим атентатима), које опет, што га је здрав политички инстинкт упућивао на то, да се не ионижава пред Турцима и ако је свагда вољан био да с њима одржава везе пријатељства. Нужда, која га је гонила да избегава Београд, ма колико да га је волео и ма колико да је иоклањао пажње његовом развитку, престала је, или се барем чинило да је престала, онога тренутка, у ком је султан потписао ХатишериФ, у коме је било јасних наређења о томе: како се Муслиманима забрањује да станују у Србији, изузимајући посаде у нарочитим тврђавама и шта има да се ради са оним Турцима, који више не буду хтели имати веза са земљом у којој су дотле живели. Није ли ово султаново наређење, које је потицало из познатих одредаба у уговору, закљученом у Једрену између Русије и Порте, давало ираво Србима да се законитим путем ослободе Турака. који су у Београду живели ван бедема градских? Није ли морало бити јасно свима, који су год били вољни тумачити ХатишериФ по правом значају речи, да је Турцима, који су живели изван тврђава, дошао суђени час и да им је ваљало селити се из вароши, у којој су дотле становали и имали своја имања? Изгледа, да су и Турци, у први мах пренеражени од-

редбама ХатишериФа, тако схватилп ситуацију. Видећи, да им у заједпици са Србима нема живота, а пе хотећи се подвргавати српским властима, они су иохитали да учине употребу од чл. 13. поменутог ХатишериФа, који је гласио: Турци који имају непокретних имања у Србији и који више не буду хтели имати веза са земљом, имаће годину дана времена да их продаду по праведним ценама Србима, према процени, учињеној од нарочито за то одређених лица. То схватање Турака потпуно се подударало са схватањем Срба, који опет једва дочекаше да заузму имања турска и да се населе тамо, где су дотле становали Турци. Ово је нарочитб важило за Србе Београђане, којима је у српској вароши око Саборне Цркве било тесно, те који су желели да овладају турским крајем, који се налазаше на источној страни вароши, претпостављајући благи нагиб дунавске падине стрменитој и неприступачној обали савској. Тако је намера београдских Турака, да се иселе из вароши, наилазила на најживљи одзив код Срба Београђана, који су били вољни да им откупе куће и остала имања по доброј цени. Шта више, Турци беху одлучили продати своја добра пре утврђеног времена. На сам дан обнародовања ХатишериФа закључени су многи уговори о продаји између неколико главних турских баштиника и српских чиновника. Сутрадан, гоњени примером Муслимана од највећег утицаја, по готову сви су Турци тражили да продаду своје куће. Деца беху понамештана од стране својих родитеља на капије ових кућа ради позивања Срба да их походе. Предвиђајући то, многи чиновници и посланици на Скупштини, којп мишљаху стално се настанити у Београду, беху са собом донели потребан новац. На крају трећега дана, многе куће у вароши као и турска добра у околини била су продата хришћанима. Уговори о иродаји закључени су у мећхеми у Београду, као и у српскоме суду, да би им се дало што је могућно више законитости. Тако је питање о изласку Турака из вароши било упућено правцем, којп је могао Кнеза и народ довести жељеном циљу. Али, на жалост, није све испало оиако како се