Nova iskra

— 37 —

Р. ВАЛДЕЦ:

ПИТОКТОНОС.

од наших, оставши без стоке, и сами сиђоше доле на рад. Нешто са очева неразумна рада, који се у последње време беше пропио и добар део имања упропастио, нешто што у околини не беше зараде, да би се живот и иотребе за њ колико толико олакшали, сиђох и ја доле у рудник, на посао. По себи се разуме, да су моју жилаву и јаку снагу, још нигде неутрошену, једва дочекали. И тако ме дадоше старом Францу за носача. »Мучан је и тежак живот био, господине! По целе дуге ноћи не знати за мир и одмор, удисати онај тешки и отровни ваздух и гурати пуна колица материјала до одређеног места. Али на шта се све човек неће навићи и шта младост није кадра издржати ? Био сам донекле задовољан и рачунао редовно на дан, када ћу, поново слободно дахнути душом и бити једном за. свагда само свој господар. »Поред осталога на то су ме нагонила и два лепа плава ока, кћери мога суседа Беркењеча, вижљаве Златке. Познавао сам је још од детињства и ту пред мојим очима она је расла, заокругљавала се, да једнога дана буде потпуна девојка. И сада као да гледам њене веселе лепе очи, чиј ме је поглед тако топло миловао око срца; њено мило увек насмејано лице које ме је као оно сунце озаравало, кад сам се из рудиика враћао; њену стројну снагу и крупне груди, које су у ходу тако лако подрхтавале и мене обузимало неописано миље при помисли даћеједном сва та лепота бити моја. Волео сам Златку, а био сам уверен да и она противу мене нема ништа; стари Беркењеч, који и сам као да је све то слутио, не беше истина рекао последњу реч, али по свему изгледу и њему самом та веза не би била непријатна. И враћајући се одоздо из рудника у сумрак топле вечери ја сам једва чекао да се прихватим наших воћњака; ту у сенци високих дрвета чекала ме"3латка. Ах, јест, то су сада само прошла времена!«.... Јон дубоко уздахну. Његово мрачно лице одавало је неописану тугу; у крају оног једног ока блистала се чиста суза.

»Давно већ био сам оставио Франца«, отпоче Јон носле кратког ћугања: »и отпочео рад за свој рачун. Посао ми је ишао добро и већ сам могао оставпти многу цркавицу на страну. У то време дође у рудник за штајгера неки Шваба, Вагнер.; Ја и сада не знам, како је то дошло, тек ми се од самог почетка нисмо могли гледати. Можда је то урођено човеку, да од првог виђења и без ' икаквог датог повода, извесно лице не може да трпи. Тако је с нама било. „Па и покрај све одвратности и мржње према Вагнеру, ја сам се ипак трудио, у колико је то могуће, да моје рђаво расположење према њему не изађе на видик и да у њему и даље гледам свога првог, непосредног старешину. Али је Вагнер био човек зла срца, и окомивши се нарочито на мене, није престајао да ми на сваком кораку подмеће ногу, да ми посао одређује на најопаснијем месту, и поред свега тога још да ми закида моју крваво стечену зараду. Пожалих се Францу као старом, искусном рудару; он само сумњиво махну главом и рече ми да не терам у крајност. А кад се пожалих онима горе у Управи, дадоше ми на знање да могу ићи, ако послом нисам задовољан. Пошто ми снагу беху испили, могли су ме онда као исцеђен лимун бацити на ђубриште. »Најзад, то још није било све. За сву муку и невољу доле у руднику, ја сам бар у селу имао Златку и њено весело лице, што је односило сав терет са моје мучене душе. Али се у последње доба беше пронео глас, како се штајгер Вагнер виђа по селу врло често па и онде, где га нико не тражи и не жели. И радним даном и свечаником остављао је по својој вољи рудник и пролазио мирним и празним путевима, завиривао у сеоске куће, или се случајно налазио доле на извору и онде очекивао сел,анке, које су долазиле за воду. Такве појаве не могу остати непримећене, и већ се могле очекивати последице од ових Вагнерових шетњи у толико пре, што је већ било жртава од стране друге господе из Управе. Шта се ту могло радити ? Можда нам је таква судбина! Тој господи било је мало, што нам имања