Nova iskra

— 184 —

је то успео да их већ обавести. Посумњао сам у Вјетвицког, који је, разуме се, веровао да ми њиме чини највеће зло. Кремчетов није видео и Наду. Она просто није изишла пред њега. Признајем да сам необично узбуђен узео писмо у руке. У самом оном тренутку чуше се кроз грање гласови Олге и Вјетвицког. Нема сумње, изишли су на терасу. Метнух писмо у џеп, узех Кремчатова иод руку и упутих се с њим према летњиковцу. Вјетвицки није могао опростити Олги, што се спустила до одушевљавања моћном срећом. — Још пре месец дана говорили сте, да смо дужни живети само ради ближњих! прекоревао је он моју жену. — Ах, ја скоро већ десет свесних година живим ради ближњих, и нисам успела да им ишта учиним. Сад хоћу да живим само за себе, па ће можда и њима ма шта допасти од тога! одговори Олга. — Браво! Браво! Дивно речено! виче и пље•ска Кремчатов. Њему се необично допао Олгин одговор. Бојао сам се да тај разговор, који ми је изгледао досадан, не потраје дуже. Међутим, у моме џепу лежао је одговор на моје сумње! Хтео бих да што пре ухватим тренутак да прочитам писмо. — Чујте ме, Вјетвицки, пре три месеца уверавали сте ме да сте заљубљени у мене. Да сам одговорила љубављу, да ли бисте ме одбили? Вјетвицки није очекивао тако непосредно питање, те се ограничи одговором: — Ја — то је друга ствар... — Не, реците ми право, да ли бисте ме одбили ? наваљивала је Олга. — Признајем, не бих одбио! рече Вјетвицки, а његове очи плануше блеском. — Да ли би и то било ради ближњих? настави Олга. Данас је била немилосрдна. Кремчатов је и опет поздрави пљескањем. Запазио сам на лицу Вјетвицког ие баш најбољи израз. Тај човек био је толико увредљив колико и насртљив. Најмање напомена на његову штету доводила га до беснила, а вероватно једино због тога што није био толико уман да би то могао одмах одбити. — Хоћеш ли, Олга, остати са гостима? Ја треба да одем до университета, да се обавестим, кад ће бити готове дипломе, ■—• рекох ја. — Не, не, и ја ћу с тобом! брзо одговори Олга. Гости ће опростити! То ми се није допало. Ја сам увек био човек друштвен, али покаднтто волим да будем и сам. Изгледа ми, да је сваком потребно ио неколико часова самоће. Ја, право да кажем, могу озбиљно размишљати само кад сам у самоћи. Већ је три дана како не знам шта је самоћа, и моју пређашњу увереност већ је ночела нагризати сумња. Осим тога, било ми је неодложно потребно прочитати писмо, а што нисам хтео учинити пред Олгом.

— Мпла моја, требаће да тамо останем скоро читав час. Морала би чекати на улици... — Па шта, чекаћу !.. Зар је то Бог зна шта? Пристао сам. Пошли смо сви заједно. У граду се растанемо са Кремчатовим, — он је хитао Марији Николајевној. Вјетвицки је остао иа улици с Олгом и наставио препирку. Тек што сам ступио у широки вестибил, где се врзмало тридесетак студената и чекало, кад осетих у души необичну лакост. Ослобођен слатке контроле заљубљених погледа, похитао сам да се користим слободом и распечатим писмо. Другови ми прилазише, разговараху с-а мном, али ме то није ометало у читању, јер се никога није тицало ни шта ми пишу ни откуда. Неко ми честита женидбу и изјави чуђење што сам се оженио Олењином, када су сви мислили да је моја вереница Турчанинова, али ја сам знао, да ћу о томе још сто пута чути изразе изненађења. Ана Гавриловна пише : м Да ти кажем, Андреја Николајевићу, да сам се већ сасвим изгубила. Нађењкин је карактер ђаволски. Шта јој све нисам говорила? Говорила сам јој, да си нашао врло богату вереницу и да си према томе — подлац. Али она не верује; каже — то не може бити, ја га познајем и знам ком је наклоњен. Иде бледа и ништа не једе. Већ је четврти дан како Масловитог неће да види. Знаш ли шта, Андреја Николајевићу, батали све то, ништа од тога неће бити! дођи!" Ту је био потпис Ане Гавриловне, који је био подвучен. На другој страни опет се почињало. Господе, шта сн ти починио!? Био код нас Вјетвицки па нам каже : а знате, ваш Андреја Николајић јуче се венчао с Олењином! Ако ми не верујете, знајте да сам и ја био у сватовима! .. Говори нам са пуно злурадости. Баш си ти неки одважан човек, Андреја Николајевићу! Вјетвицког сам одмах отправила, а бојим се да Нађењки у очи погледам. Како да јој кажем? Па ипак сам. јој јуче пришла и казала: Нануша — кажем —• зар ти нисам говорила да је он подлац, —■ сад се показало. Андреја Николајић јуче се венчао. Она само уздрхта. — Венчао се, кажем, с Олењином... Она као да је то очекивала, и не крикну, већ само упита: с Олењином? и ништа више. Као да је грозница ухвати, сва дрхти, на образима јој избише црвене мрље, очи јој као у звера, јури по соби. Тако целог вечера не рече ни једне речи. А сутрадан устала сасвим весела, смеје се цео дан, а о томе ни речи. Долазио Масловити, тако да ми је чак неугодно било. Пришла му и каже: гле, вели, Ви се још више угојили!.. Он се збунио, а она се целог вечера подсмевала његовој деблшни; а он се јадник само зноји и црвени. Кад је одлазио, ја пођем да га испратим, а он ми јако стеже руку и рече: Надежда Алексјејевна баш ме презире! А како је ја волим!.. и сузе се завртеше у његовим очима. Тек сада ништа не знам на шта ће све ово изаћи. Господе, Господе!®