Nova iskra

— 225 —

тт и с к ра

БЕОГРАД, АВГУСТ 1911. ГОДИНЕ

Власник, Живојин 0. Дачић Краља Александра улица број 26.

„Нова Иснра" излази сваког месеца. Цена: на год. 16, по год. 8, четврт год. 4 дин.; ван Србије: на годину 10 фор. или 20 дин. у злату. Претплата и све што се тиче администрације шаље се власнику „Нове Искре", а рукопиои уреднику. Рукописи се не враћају; накнадно тражење појединих бројева извршује се само у року од два месеца. После тога рока бројеви се могу добити само за откупну цену. —

Уредник, Риста Ј. Одавић Капетан - Мишина улица број I

БОРКАН СА ЛЕГ1ЕНЕ — МИЛОШ П. ЋИРКОВИЋ —

\ Д \ :Д. 1

мадој ча1)авој колеби, слепл.еној на брзу руку од дасака п брвана,ми смо седели около велике и јасне ватре. Од ње се издизао висок, жут пламен, и прекидајући се овда опда лизао до под сам тамни кров од колебе. Жутињава светлост једва да је могла нолуобасјати оно неколико људских прилика, шумских радника, који су, седећи око ње, у оном полумраку изгледали као каквн стари, заборављени и остављени дивови, висока раста и снанших и широких плећа. Њихова кошчата, мргаава лица била су озбилша и тмура, а у очнма огледао се умор људи, измученнх на тешком и напорном раду, и прозеблих на оштром и суровом мразу. На пољу је била светла, сјајна и хладна јануарска ноћ. Високо на небу стајао је пун месец. Његова бледа светлоет расииала се и прокрадала кроз огол>ене круне и гране високих дрвета, и падала по ситпом, прашињавом и развејаном спегу. Ветар га је подухватао и, носећи га као лако паперје, бацао по кланцима и ировалијама, по путевима и стазама, ио крову и по уласку наше мале колебе. Под ногама јасно се чуло његово ситно шкрипање, показујући тиме сву јачину мраза и оштре и хладне ноћи, на којој се мрзла и кост у човеку. На црним, кратким веригама висио је омањи котао, из којега се чуло пријатио струјење воде. То се стари Крста трудио да па брзу руку спреми нешто вечере. Верући се п клизајући целога дана по високој планини, мене је пријатно тешило сазнање да сам поред топле ватре, заклоњен колико толико од оштре студи, а прикревени

Ш дшго

умор обузимао је целу моју спагу и ја Сам .децо осећао, како се млитавост провлачи крО^"све моје жиле и удове. »Мрзне и река већ! <( рече неко од радника. „Одавна не памтим такве студи, и ако сам у планини одрастао. Јесте ли видели само како звезде треиере на овом мразу? с< »Јест, и Дунав је одавна стао. Још мало, и ето нам безброј нежељених гостију. Вуци су ту на домашају, као да се скупљају на велику мршу С( . »Та и до сад их је било, а за њихов квар ја се слабо плашим. Мени самом не могу нахудити, али бој се, ако овако дуже потраје, ништа се неће моћи у планини урадити. сс »Ех, децо моја, како то говорите! Зар нам је то први пут? Одиста, истина се мора признати, и јутро и вече затичу пас иа тешком и мучном послу и једва да се и хлеб заради за жену и децу. Тврда је и горка та кора нашег хлеба, али радити се ипак мора. А пре но би помислио, како ти је живот јадан и пун бриге и невоље, научи се, да увек погледаш за собом. Има тамо и горих прилика! Како тек мора бити тешко оним стотинама несрећних отаца и младих, бујних и снажних живота, што одмах ту испод нас капљу дане свога младог века, не видећи ни сунца ни месеца, и ие знајући да ли ће сутра угледати светлост белога дана.... А ми смо ту на зраку сунчеву, на оштрој зими, на ветру ћудљиву и бесну.... Па ипак, ипак, децо моја!... Како је топла и мила наша планина! Како је слатко срцу да осети њен силни хук и оштро шупттање високих растова, кад их ветар буром заошија!... Како ли мора бити пријатна та свирка уху нашега планинца, кад је увек у сазнању, да је у њој, мајци нашој, великој и силној, јак и снажан, силан и слободан као »орао на високој стени <с ....