Nova iskra

— 231 —

Њ. КРАЉ. ВИСОЧАНСТВО ЈЕЛЕНА И Њ. Ц. ВИСОЧ. ЈОВАН КОНСТАНТИНОВИЋ РОМАНОВ. ВЕРЕНИ 10. ЈУЛА 1911. ГОДИНЕ. ВЕНЧАНИ 21. АВГУСТА 1911. ГОДИНЕ.

ПРЕД ПРАГОМ ИСКУШЕЊА

агазио сам поново у стару, кривудаву улицу великога града. Тамо иаа зелепог багреп.а беласа се стара кућа у којој сам провео толико слатко просањаних ноћи, тако много мучних дана. Сура, оронула, загњурена до прозора у меку подбарну црпицу, рекао би човек нагиње се и шири своје блатом уирскане груди да нгго свечаније поздрави старог знанца. Корачам, и корак по корак све сам ближе свом старом ђачком гнезду. С десна и лева поздравл>ају ме избледеле тарабе, разваљене вратнице и маховином обрасли кровови, а стара калдрма пријатељски се угиба под мојим ногама. Доброћудна, постарела, равнодушна и мрзовољна лица ионово сусрећем на уском каФанском тротоару код истог крчмара и за истим масним гломазним столовима. Понегде тек понешто промене: понеко ново лице па старом прозору, гдекоја нова кућа међу старима, гојазни ашчија

у место мршавог »шустера« што је крпио цокуле, опанке и џепове свога скомрачног суседа каФСџије. Иначе поредак стари. Пред накривљеном тезгом сунча се још и сад пиљар што продаје дрва, хлеб, монополисане предмете и поврће, дугачки бравар и сад је где и пре, такође и матори младожења бакалин што празником тргује у дворишту, воли некареву жену и не да дуван на вересију. На вратима удовице Мирјане жуте се као и пре објаве за самце с прописном таксом, поништеном на непрописан начин; пуковникове насторке дремају крај прозора пред огледалом, а из двоспратне чатрље одјекује мазур карикираног Шопена под танким прстићима миражџике што носи клавир, сто динара ренте и половину збира својих година. Корачам а једно ново осећање плави ми душу, нешто светло, велико утапа ми се у срце и чинп ми се да негде око мене мирише кита осушена босиљка. И осећам како се стара крв