Nova iskra

314 —

руџбине, лримио со да иам обезбоди угодаи куне, добавио иам путннчке карте, променио рубље у Франке, једном речи, примио на себе све оно од чега човек добија вртоглавицу кад год се спрема на пут. Али он је волео баш она осећања од којих се човеку глава врти, али поред којих се човек осећа радан и забринут. Изгледа, да је он то схватио као неку врсту иадахнућа. Сутрадан, када до поласка воза није било више од пб часа, у нашем стану били су окупљени најблинш познаници т. ј. Кремчатови, Мншурин, Ана Гавриловна и Вјетвицки. Олга је облачила свој путнички поотављени огртач. Иван Михаиловић одведе ме у трпезарију и рече ми: — Ја сам пред Вама крив. Много сам мислио и дошао сам до уверења, да од слабих не треба захтевати опо пгго можемо захтевати од себе... То сам био заборавио. Говорио је са потпуно озбиљнпм изгледом, као да ми је саогпптавао какво ново открпће. А у самој ствари њему је било потребно да образложи, да, прилагоди ма каквом тезису промену у свом понашању. А та промена, по мом уверењу, долази отуда што је лично видео болесну и напаћену Олгу, па га се то коснуло; кроз дебели оклоп доктринарства пробио се живахан осећај према живом човеку. То је све. Донесоше Клеонатру, Олга је пољуби тоило и сиажно, али би се исго тако опростила с њом да је попма у позориштс на провођење вечера. Тетку је замолила да јој не буде досадно, а тетка јој на то само одмахнула руком. После четврт часа већ смо седели у купеу. Прозори на вагону били су отворени. То је допуштао топли сутон. Било је остало још десет минута за недоумицу шта да кажемо једни другима. На послетку зазвони и трећи пут. — Ах, до ђавола! узвикну Кремчатов, ударивши се дланом по челу: Ја вам спремио писма за т-г Гартеа и сињора Пикалоти, али сам их, замислите само, заборавио кодкуће! Каква брука!.. Нисам имао времена да због тога изјавим жаљење, јер воз већ пође, те се наши пријатељи убрзо претворише у магловите Фигуре. XIX До Женеве смо путовали без дужих застајања и без догађаја, а одатле паробродом дођосмо у Кларан. Одсели смо у хотелу чија је задња Фасада, изгледало је, израсла из самог језера. Две собе на другом спрату, са изгледом на језеро, и са балконом под којим се љуљушкају плавичасти таласи — доводише нас у одушевлоење. Сунчани зраци заливају обадве собе јасним, заслепљивим сјајем. — 0, како је овде лепо! — ускликну Олга и, потпуно заморено, слатко се растеже на пјироком, меком и угодном дивану. — Баци, молим те, те досадне ковчеге и седи поред мене!

II ту се припи уза ме, страшћу какву не памтим, и поче ме љубити. Вратило се све што је некад било. Према таквом иочетку требало је да од Швајцарске очекујем права чуда. Али у један мах отрже она своју десну руку и њоме отре наврле сузе. — Шта је то, Олга? упитам је. — Не знам, како се то могло догодити! Како сам могла оставити своју мачкицу? говорила је Олга уздрхталим гласом. Како је сад њој без мене ? Како сам могла, како смела? Не разумем, не разумем! Нисам се, као што треба, ни опростила с њоме!.. Јадна моја Клеопатрнца! Зашто ме ниси оггоменуо? Требало је да ми наредиш!.. Како сам то отупела и занустила се?.. Умирим је, рекавши јој да дете пије ни требало водити у крај нама сасвим непознат. Још од првог дана нашег доласка поклањао сам Олги све време. А она је тражила да радим исто што и она ради. Шврл 3 ао сам с њом по неколпко часова по гианннским стазама, водио је ка виноградима, па чак и грожђе јео с њом; и ако нисам осећао никаквог задовољсгва, и ако је за мене било без икакве користи, водно сам је у планине или возио чамцем по језеру. Повратила јој се скоро сва бадрост духа, само једно нисам опажао: није се попуњавала. Лице јој и даље остало мршаво, али му је боја бивала сваког дана свежија. То је било у октобру. Наш хотел почео се већ празнити, а и по целом лечилишту опажало се мање тишме и живахности. Већ од раног јутра осећа главобол>у и жали се на њу. Хтедох јој понудити Фијакер и провести је ма куд даље. — Не, данас нећу! Не можеш замислити колико сам сетна и како ми се због тога срце стеже!.. Неко страшно предосећање! — Знаш ли шта, Андреја, додаде после краћег ћутања: испуни ми одмах једну молбу. Седи за сто, узми неро и хартију, па пиши! Испуним јој жељу. — Пиши »У С. — Ани Гавриловној Турчаниновој. Пошљите одмах Клеопатру са дојилком и још ма с ким« — издиктова ми Олга. Не можеш замислитп колико безумно желим да је видим! Изгледа ми да је никад више нећу видети, ако је не видим сад. Пажљиво јој загледам у лице. На њему није било ничег трагичног. Тужни израз, са којим је тога дана устала из постеље, сада се ублажио. »Шта ли хоће тим? <( помислим. Зазвоним и наредим да се телеграм пошаље у Русију. У том нам допесоше и ручак. (ручавали смо у соби). Олга седе за сто и поче јести. Као и пре једва је дотицала свако јело, почињала га јести, али брзо затим остављала тањир. — Какоје данас неукусан ручак! говорила је после сваког јела. Ти неукусни ручкови почеше се ређати сваког дана. Олга изгуби апетит. Увече ме молила, да што боље притворим балконска врата. Њени