Nova iskra

— 318 —

менио наш начин понашања према животињском свету. Ми га посматрамо пажљивије, и у колико се увећава поље наших проучавања, у толико интелигенција у животиња расте стално у нашим очима и достиже неслућене границе. Ко би могао данас предсказати, шта нам у овом погледу обећава сутрашња наука? С фравц. П. М. И.

НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ ГОСТОВАЊЕ СУЗАНЕ ДЕПРЕ Сузана Депре дошла је у нашу средину без великих реклама и отишла је нечујно. Она није оставила дубок утисак на оне којима је позориште забава, њу неће памтити они који знају позоришне датуме из гостовања појединих уметника; Сузана Депре је играла за оне, којима је позориште храна, оставила утисак код оних који позорипгге осећају, воле и који живе моментима на сцени. Сузана Депре није играла у комадима које данас славе. Она неће да иде за модом. Игра оно што воли. »Рамиа«, драма од Анри Ротшилда, може се рачунати у врло, врло слабе ствари. Ротшилд слабо познаје и свет и позорницу. Али у тој драми има једна улога која је добра у позоришном, у сценичном ма да не у драмском смислу. И Сузана Депре је ту улогу разрадила. Сузана Депре има чар суза, чар туге, тихе емоције, поезије бола. И чим јој се укаже улога у којој је то основни мотив, она ствара, ради, игра. Њена Мадлена у »Рампи«, њена Мими у »Чергарском животу«, њепа јадница у »Жртви«, њен Црвенко у »Црвенку", све то дише једним дахом, пуним чара тихе резигнације, дубоке интелигенције, иродирања у најскривеније тајне срца. Кад изађе на сцену, ви осећате да њу гони живот, мучи и невину окривљује. Она је као Федра способна да воли, али ко њу воли? Сузана Депре није од оних глумица које живе моменат по моменат. Она има једну одређену сигнатуру. И кад први пут баци поглед уморен и мио преко сале и као жртва, изведена у арену живота, где је само чека бол, резигнирано опусти руке, ви осећате како њен поглед клизи салом, продире у ваше зенице и зауставља се тек онда, кад је дубоко зашао у ваш најскривенији кут и отео, међу миријадама разних ћелица у једну велику и светлу животну ћелицу у коју ће да усади себе. Сузана Депре зато ипак није монотона. Она је модерна у пуном смислу. Она уме да вибрира будући у једном тону, а не да вибрира у тоновима. То је у осталом главна разлика између оног што са сад тражи и оног што се негда тражило.

Док је пре уметност било мењати тон емоције, данас је уметност остајући стално у једном тону истог ступња емоције, давати нијансе. А Сузана Депре уме да нијансира. И то њено нијансирање је у целој њеној Фигури, али је цео израз тог нијансирања ипак у оку, у цртама лица, у устима. 0 колико говори само немо кретање њених уста! Цела њена душа је, ма да је то можда на први мах парадоксно, највише изражена у Црвенку (»Црвенко* од Шана Ренера). Она је интелигентнија но што живот хоће, искренија но што је у животу потребно, наивнија ио што животна борба хоће. Она кад гледа свет осећа дубок инстиктивни бол, осећа онај велики бол без бола или боље рећи она, живи у своме болу, коме нема узрока, коме нема циља, а који постаје сладак у свој својој бруталности. Она кад воли, воли тихо, скривено, без великих екстаза, не дајући рачуна сама себи запгго воли. Она не уме да буде љубоморна на суров начин. Кад је љубоморна она пати, страда, а не светп се. Она се свом осећању предаје целом душом не водећи ни мало рачуна шта ће бити, ако се због те емоције пропадне. Она не зна за ретираду. Ако се разочара, онда је боље пропастп но повлачити се. Она је наивна, детињски наивна, јер не уме да буде покварена. Отмени бол, отмена игра Сузане Депре задобија тихо, спонтано и ствара велику уметност туге која је сама себи извор и сама себи циљ. м. Б. Л УТКЕ комедија у четири чина, написао ПЈЕР ВОЛФ У колико сам живот еволуира у свом току, у толико рекло би се чланови, јединке тога живота, сва више залазе у стање мира. Време великих екстраваганција, време гигантских страсти протутњало је и данас ми више не носматрамо велика осећања у свој њиховој општности. Данас ми више не можемо за циљ уметности, као што је то Вагнер говорио, сматрати оне велике емоције опште целом човечанству. Данас наш дух тражи не да од општег иде ка појединачном и да у појединачном корпорира, општност, данас наш дух тражи ситне замахе душе, распарчане моменте и од њих компонира већи комплекс. Данас ми не гледамо на моменте љубави, љубоморе, страсти у опште онако како су гледали класици. Данас ми не дајемо једној личности једну исихолошку сигнатуру, нити је снимамо осветљену једном светлошћу. Те и такве Фигуре стварали су велики мајстори. Данашње поколење ствара људе, не вођене једним психолошким импулсом, но људе прилично неодређеног колорита, у којима надвлада овај или онај аФект, али у којима ипак тај а-Фекат траје кратко време. Пјер Волф је својим личностима одузео и последњи атом тог сепаратистичког колорита,