O predstavničkoj vladi

267

ако је потчињена народност мала, и нема наде да ће своју независност опет вадоблти, па онда, ако се над њом иоле праведно влада, и ако сечланови моћније народности не праве мрски присвајањем искључних повластица, мала народност навикнуће семало по мало на свој положај, и спојиће се са већом. Ни један Бретонац, па ни Елсасовац, не жели данас ни најмање да се растави ол Француске. Ако сви Ирци још нису тако исто расположени спрам Инглеске, то долази нешто отуда, што њих толико на броју има, да сами за себе једну угледну народност сачињавати могу, али поглавито отуда што се над њима до последњих година тако гровно господарило, да су се и најбоља осећања њихова сјединила са њиховим злим осећањима, да би се расмалио њихов гњев противу инглескот господарства. Та зла срећа за Инглеску и несрећа за целу државу, може се у истини рећи, престала је сасвим скоро већод једног нараштаја. Ни један Ирац није данас мање слободан, него што је један Англо - Саксонац, нити и један мање ужива оне користи, које као грађанин и у својим приватним одношајима треба да ужива, него што би их уживао кад бина ма коме другоме крају британске области рођен био. Једино на што се Ирска још жалити може, јесте постојање Државне цркве; а на то се половина, или скоро половина народа већег острва, заједно са Ирском, жалити може. Осим спомена прошлости, и разлике у владајућем верозакону, нема сад скоро ништа више што би могло држати растављене две расе, које, више него икоје друге две у свету, могу, да се узајмно допуњавају. Свест да се сад поступа с њима не само једнако праведно, него и са једнаким уважењем, развија се тако брзо у ирскоме народу, да све више нестаје осећања која бп могла, учинити, да они не маре за оне користи, које чланови једног бројно слабијег и мање богатог народа морају имати отуда, што их они, који су не само најближи суседи њихови, него су и најбогатији, и један од најслобод-