O predstavničkoj vladi

280

ство рашири. У пословима Американаца, било као народа, било појединаца, мало има знавова, да жеља за пределним раширењем њихове земље као такве, има какве знатне моћи над њима. Њихово грамзење за Кубом јесте, на исти начин, само партајско, н северне државе, које су противне робству, нису га никад ни којим начином пот= помагале.

Питање се може поставити (као што је постављено у Италији у њеном данашњем подизању): да-лл једна земља, која тежи за уједпнењем, да сепотпуно уједини, или да само савез састави. То питање решава се поневад већ самом пределном величином уједињене целине. Има једна граница за ширење земље, до које се у овој са успехом владати и управљати може, или до које се влада са једне усређене тачке као што треба надгледати може. Има огромних земаља којима се тако управља; али њима се или бар њиховим удаљеним покрајинама уопште тако жалосно администрује, да њихови становници само ако би били полу-дивљаци, не би сами својим пословима боље управљати могли. Те сметње нема у питању Италије, јер просторија ове не износи колико просторија неких држава старога и новога времена, којима је једна влада снажно управљала. Питање је, дакле, дали разни делови народа ишту, да се над њима влада начином који је битно тако различан, да једно исто ваконодавство, и једно исто министарство, или административно тело, по свој прилици не могу свима задовољења. дати. Ако то неби био случај, што се само на делу видити може, боље је да се разни делови народа потпуно уједине. Да у двама деловима једне земље може бити сасвим равличних система закона, и врло развличних административних установа, а да то никако не смета јединству законодавне власти, доказано је примером Инглеске и Скотлендске. Али, да тако непореметно постоје један поред другога два законита система, под уједињеном законодавном влашћу, која прави различпе законе