Ogledalo sudske pravde u Srbiji ili na čemu postoji imovna bezbednost srpskih građana : (posvećeno pravnicima, državnicima i političarima)

36

Судбина и ове моје преставке била је каои свих ранијих. Упућена је правничкој секцији и киселила се више од два месеца. Најпосле решена је на два дана пред мој пад, и то на категоричко тражење г. Љубе Давидовића, коме сам изложио своје очајно стање, и преклињао га да ми сачува образ, да не паднем под стечај, а да бих образ сачувао, изјавио сам да пристајем да одмах наџшишем изјаву: да уступам општини све што имам, и кућу и све што је у кући, и кола и коње, и све остале инвестиције које се у штшали налазе само да опшина изравна моје повериоце. Г. Давидовић ми је на то рекао : „Не дамо ми, Перо, да ти пропаднеш; ова се ствар мора за који дан решити.“ И решена је по мене наопако: са једним гласом већине правничка секција општинског суда одбила је моје захшеве.

Пошто ми је порушена и ова моја последња нада, онда сам био принуђен — да не бих дозволио да се поједини повериоци наплаћују на штету осталих, — да предам Трговачком Суду кључеве, што сам на дан 4. децембра 1910 г. и учинио. Том се приликом утврдило, да је актива износила 41.000 динара, а пасива 57.600 динара. Али кад се узме на ум, да се за возни материјал и остале инвестиције око тога не може добити ни четвртина плаћене цене, онда излази да је актива највише 25 до 26.000 динара. Значи, кад ми се све прода, бићу дужан још преко 32.000 динара.

После мога пада, цела моја акција прелази на поверилачки одбор, који преко Трговачког Суда