Omer i Merima : tragedija u pet činova

42

ло

Па благо истом! (Нешто тихо говори Ђулсима и оде лијевој (ва Хатушом). Миља нема! Не!

ОСАМНАЕСТА ПОЈАВА.

Омер и Ђулсима.

Не буди такав. Амо врати се. Да тету тиме ве ражеглостиш,

И вратим ли се, срећи не води.

Ал' ко ти боље жели од мајке За тебе она ради, живи, мре,

Па слушај | Кога2 Мајку

Како ћу2 Код Мериме је мисао, памет, све, Напрестано да могу мислити, Непрестано на једно излази: Доведе ли Фатиму мајка, знај, У кући нашој онда — срећи крај! (већ изгубила стрпљивост).

Е, заиста си, видим, дјетињаст, А треба да ко човјек владаш се, Доведе л', велишг Та довешће је! К'о да не познаш ћуди мајчине И оне њене воље жељезне, Размазила те. Мислиш, увијек ће У сусрет ићи твоме кењкању. Доведе л', велиш, да је срећи крајг Да, крај је овда дјетињењу твом, јер збиљски живот почеће иам дом, (очајно, улазећи у кућу).

Та мисао ме жеже као плам, Сам чин (стресе се од ужаса)

ће сажећ: — ако дочекам! (Уђе у кућу. С лијева долазе Имиша и Хатуша)