Omladina i njena književnost (1848—1871)

186 ЈОВАН СКЕРЛИЋ на

УВ саване

Војводину. 1867 упутили су ђаци московског университета поздрав, штампан у Вили, У којем изјављују жељу да заједнички пораде на буђењу словенске свести, како би се сви Словени састали као једна велика породица, да се једним »„лптерарним језиком“ подигну до што вишега ступња културе, И најзад заузму оно место у историји човечанства које припада „народу славе.“ Београдски великошколци су одговорили у „топлом словенском духу, 09 пуним осећањем словенске узајамности, али не улазећи толико у панславистичке жеље, колико истичући непосредне потребе српскога народа и интереве“неослобођених Срба. „У име етра“ дајуће те браће, у име словенске просвете, ми вас поздрављамо, да се у племенитом одушевљењу вашем за напредак словенства непрестано сећате оних Словена, којима је народна и људска битност још у погибији.“

Код српскога нараштаја од 1948 та инстинктивна љубав према Русији, као и КОД простога света, ишла је ло заслепљености. Међу старијима било их је много који су осећали оно што јез Буг бомир П. Ненадовић писао 1810: „Лепа Германио!

Идеалима — на које сви народи у будућности гледе — ти 08 најближа ; вештини твога ума и

твојих руку 41Ви се свет. Твој напредак то је напредак целога човечанства. Ти си оно бунце што од Запада истоку путује ла светлост донесе удаљеним народима; докле допиру зраци твоје про“ свете, донде је видело. Ко год љуби право и Ра“ звиће људског рода, треба да ти жели свако добро. па она ја па твојом светлошћу обасјан и од де“

тињетва грејан — свршујући ово писмо, устајем