Omladina i njena književnost (1848—1871)

298 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

десетих година у Војводини, у интимним друштвима, не пева се више, као 1848:

Кад зажели светли Цар, У смрт скаче граничар! него: = Кад зажели светли Кнез, У смрт скаче Срб-витез!

Закон о штампи, цензура, и у Аустрији и Ср– бији нису допуштали да се даје писменога израза тим осећањима. Али у толико се више исказивала мржња на вековнога, непријатеља, „Мују“, , азијску кугу“, „турскога скота<“, и како се још Турци нису називали. Цела поколења су одгајпвана у тој мржњи на освајача који је уништио српски државни живот И за неколико векова бацио у назад српски народ. Турска насиља у Босни и Херцеговини — о Старој Србији и Маћедонији се тада мало знало и водило рачуна, — страдања српскога становништва, чести породни устанци, све је то поверавао ту безусловну мржњу. Јаков Игњатовић прича') како је као дете, читајући Светислава цџ Милеву и Бој на Косову, постао занесен непријатељ Турака „Више пута сам у љутини доњака у мађарским картама који представља Турчина тако злоставио, да сам му чиодом очи, врат и трбух избо.«“

Књижевност. онога доба пуна је те мржње. Што год је било црних боја њима су се сликали Турци, и није било порока и злочина који се нису Па МИРКА Нели Један од праповедаткке ефеката, био је како хајдуци ноћу ударају на бегове дворе, лепу заробљену Српкињу спасу, а Турке сагору у

') Дјела Јакова Игњатовића, Нови Сад, 1874, [, стр. 234.

т