Omladina i njena književnost (1848—1871)

934 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

моментима кад је народ сам у кипећем одушевљењу полетио у појезију, не треба му још поезије доливати каквом песмом, у којој ће бити зрачна осећања, дубоке туге или сјајне идеје, њему је доста, ако му се и у песми спомену речи: Срб — Србство — мач — бој — крв — Босна — Вукаловић,“

Китеће одушевљење! то је одиста реч за то усколебано доба и за те устрептале људе, и она сасвим обележава ону егзалтацију националног обећања, оно опијање речима, онај пароксизам патриотизма, оно будно сневање слободе и ујединења српског. Ти људи су речи узимали за дела, држали да хтети значи моћи, и као деца пружали руке да ухвате месец. к

Стварност је дошла да са жалосном бруталношћу побије све те сањарије. Те идеје око 1876 и 1877 из ђачких дружина и омладинских листова попеле се у министарске савете и тајне скупштинске седнице. Али, 1876, Плевна, Сан-Стефански Уговор, Берлински Конгрес, окупација Босне и Херцеговине, доцније Сливница, учинили су дубок утисак на егзалтоване српске душе. Већ 1878, Медо Пуцић је певао:

Пјесник лаж је, пјесма сан, Пјесник луда, пјесник пјан ! · Наше славе друго није

Но ко прије

Болешљиве маштаније,

1) Даница. 1861, стр. 368.