Omladina i njena književnost (1848—1871)

„4 ~! 00.

ЈОВАН СКЕРЛИЋ

То бу речи обичнога здравога разума и просте трезвености. Али пазе Драгише Станојевића већ предсказују нову јерес. У својој подемичној књижици Шта је говорено па Св. Саву у Вел. Школи, (1868). он се смеје омладинским либералима. који озбиљно причају о „српској култури“ и „српској науци.“ „Срби кукавни, вели доктор радика. лац, нису имали кад за ово 90 — 30 година ни опанке чизмама заменити, већ иду пола боси, а камо л' да створе српску науку. ~ Његова критика омладинских идеја подсећа. на западњачку критику Потугина у Диму: „Манимо се прошлости, слабост је прошлошћу дивотност своје садашњости доказвивати, мајушно је то пабирчити стихове по народним песмама и њиме наше врлине доказивати, махнимо се велим и про-

шлости и хвалисања, па се уздајмо у _ будућност и радимо за, њу. Д

Али све то била су усамљена и индивиду -

ална, мишљења појединих разборитих људи, чији се

здрав равум бунио против оргија маште и клепета Фраза. Позитивистичке и рационалистичке, „нове идеје“ улазе у српску књижевност тек 1868 године. Њих уводе сасвим два нова човека у српској књижевности, Љубен Каравелов, п један млад српски ђак ЈЕ Петрограду, С Светозар Марковић.

Оба, реворматора руски су ђаци, и они не раде ништа друго. но преносе у Србију оне идеје које су онда. тресле. руско друштво, руски „нихилизам“ шездесетих година, учења Чернишевскога, Доброљубова и Писарева, групе писаца око листова Современикљ, Руског Слово, Отечественнима Записки, АДбло. Од прве половине ХУШ века па све до данас никада није руски утицај на српску књижевност бис већи но око 1870.