Omladina i njena književnost (1848—1871)

396 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

вославни критичари нису никако хтели да допусте то поређење Милана Топлице са Исусом Христом п Косовке Девојке са женама мироносицама, да се Христова религија изједначи са поезијом где је толико паганскога и „ниске плотске мисли“, п где се отворено опевају опкладе и ноћна миловања Атлагића Ајке и Терзибаше Јове“

Наши романтичари волели су народну поезију двоструком љубављу: и као романтичари, заљубљени у Средњи Век, у витешки дух, у свежу и природну народну књижевност; и као Срби, јер су у народној поезији налазили одјек славне прошлости, најдраже народне традиције, јер је она била једина, ствар коју је српски народ имао да покаже, јер је сна обратила на се пажњу Гетеа, Грима, Валтера Скота, Проспера Меримеа, Шарла Нодјеа, Пушкина, и Мицкијевича, јер се помоћу ње име српскога народа било прочуло на све стране.

И зато никада српска књижевност није била толико прожета, народном поезијом, никада народне песме нису биле тако на цени као тих распеваних И патриотских шездесетих година. Пред навалом свеже народне поезије, класични узори су сасвим ишчезли, немачки стали бледети, књижевност почела добијати националан карактер, ставила се на своју природну подлогу, језик се очистио славеносрбштине, обогатио, улешшао, створио се овај Бњижеван језик којим се данас пише и почео нормалан развитак наше књижевности.

1) Тај романтичарски култ народне поезије, то тракење п нала-

жење свега у народној поезији, још ни данас није пзумрло. 1902 изишла

је у Београду педагошко- чатриотска књижица Сретена Патића. Како нас. лема уче, тдо се удара на науку и наставу, и тражи се да __ песме заузму њихово место!