Omladina i njena književnost (1848—1871)

388 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

оштрији. Иако су педесетих година односи били тако заоштрени, ипак су се са неколико страна чули гласови сношљивости и помирљивости. Милица Стојадиновић-Орбкиња жали се 1854 »на онај хуле достојан раздор тих људи који се пред светом руже и грде као какве пиљарице, заборављајући да су онп учитељи народа свог и да му бољим примером предходити морају.“ Мало по мало страсти лежу, борбе бе стишавају, и долази се до релативног мира међу странкама. Јаков Игњатовић у свом Погледу на књижевство'|] писао је: „од више година. нвеима већ пната ни о јоти, нио дебелом јеру, нио граматичним стварима. Сад сваки допушта, свакоме, да пише како му ве хоће, нит се хоће, нит се показује каково прогонство у овој ствари“, и он са задовољством констатује „што смо постали стрпељиви, па прећуткивамо, нити већ млого питамо, да ли с јотом или без дебелога јера ко пише, но бамо гледамо на то: што пише.“ 1858, Борђе Малетић у своме листу Родољутцу, устајући против »обште страсти за Филологисање«“, држи се једног »средњег« и помирљивога пута, и брани своје гледиште јаким разлозима: »Нама је главно језгра, а не љуска, дакле садржина, а не спољашња Форма... Коме је осамдесетогодишњи рат због језика омрзпуо, нека пружи своју делателну руку озбиљнијем делању... Да сви и после осамдесетогодишњег учења буквице или правописа останемо при испитивању језика нити је разумно, нити полезно.«2) У то доба, 1858, и сам Даничић пише Јовану Ђорђевићу, који је тада као уредник Србског Летописа имао великих

1) Сербски Летопис, 1857, св. 96, стр. 159. 4 %) Родољубац, лист за распростирање полезни знања, 1852 године, бр. 1, стр. 2, р М