Omladina i njena književnost (1848—1871)

ОМЛАДИНА И ЊЕНА КЊИЖЕВНОСТ 387

1859 једна путујућа немачка дружина дође у Чанад, у Банату, и узме као статисте неколико младих Срба, међу којима су били Д. Ружићи К. Хаџић. Младим Србима се посао допао, и када су Немци отишли, они склопе српску позоришну дружину, састављену из самих банатских Срба, и, са управником Стеваном Протићем на челу, крену се у оближња места где је било српске публике, у Сент-Миклуш, Велику Кикинду, Турски Бечеј, и 1860 године појавише се у Новоме Саду.

У то доба живот је врио у Новом Саду, и млади и стари били су задахнути великим надама и снажном вољом на рад. Дилетантска дружина новосадских ђака није могла задовољити духовну потребу тих експанзивних људи, који су десет година морали крити и угушивати своја осећања и емоције. По већим местима српским било је „добровољаца“ који су „глумили“, и 186] помиње се једно такво друштво у Вршцу, које је играло Манзора и Џемилу Јакова Игњатовића, коју је драматизовао један месни родољуб. Млади, који су књижевност и јаван живот узимали у своје руке, намере да од мале путујуће дружине банатске створе прво Српско Народно Позориште.

Нико више од Јована Ђорђевића није био одушевљен за ту идеју. Он отпочиње низ чланака у којима је са пуно убеђења доказивао и доказао неодложну потребу српског народног позоришта, он је ревносно уверавао своје сувременике да је то „ствар преко нужна, да је општа и да се лако извршити даје.“') Одушевљене Орбе онога доба,

1) Антоније Хаџић: Јован Ђорђевић (1826—1900). Бранково Коло, 1901, стр. 885.

25"