Omladina i njena književnost (1848—1871)

ЈОВАН СКЕРЛИЋ

о ~

Тај тип општег, књижевнога одметника. постоји пи у самој књижевности, и претходи националном хајдуку, борцу противу турског насиља и заточнику српске слободе. Јован Суботић пише 1839 у својој приповетци Црни Михаило: „Горе су природно прибежиште свију, који из ког му драго узрока грађанско друштво избегавају.“ У другој свесци Дарка Срикињи Богобоја Атанацковића, (1846) има занимљива новела Ајдук, из које се даје видети та еволуција типа хајдука у нашој књижевности, од бајроновског одметника до патриотског хајдука. Атанацковићев хајдук Миљко жртва је те силне, кобне љубави, »ујаке као смрт“, по библијском изразу, п та несрећна љубав нанела му је страховит бол и саломила срце. У очајању, он одлази у хајдуке, да се бије противу неправде, да тамани оне који зло чине, и пошто убиством силника учини добро дело, он се мрачан и несрећан враћа у ноћ и незнан. Такав је сентиментални хајдук у песми Змајевој Одби се грана, испеваној још 1851:

Пушка пуче, гле поруке! ·_ Милан оде у хајдуке. Звона звоне, глас се чује, Мајка Анку сарањује. Бајроновски хајдук врло је чест у поезији, нарочито епској, Ђуре Јакшића. Тако, у Невести Пивљанина Баје: Рухо црно, као поноћ црна, Лице бледо, као месец бледи... пили у Бури на мору, онај мртав хајдук:

Он мртав јунак, бесан и мрачан, _ У вечном сану опет јуначан, Још му на челу дубоке боре...

~