Omladina i njena književnost (1848—1871)

ОМЛАДИНА И ЊЕНА КЊИЖЕВНОСТ АН

Али опште уверење је да је страст, пламена, страст, страст која букти и сажиже, унутрашња_ драма срца човекова, главни, прави извор поезије. __ Сам Јован Ристић, доцнији ладан државник, оцењујући Даворје Јована Ст. Поповића, ') пребацује му »много филозофије“, тврди да данапњи век одваја Филозофију од поезије, и иште да се у поезији „правила живота само у образу, у осећају, у догађају представе.“ У исто време он наводи реч · сувременога Француског естетичара Милсана (Е. Ми запад): „Се зопћ Јев бтобопа фие Ја робаје попа дао ећ поп дез газзоппешеп а.“ И као Милсан ми- = слили су сви наши песници омладинског доба.

Још јасније и отвореније говори главни књижевни критичар Омладине, Коста Руварац. Оцељујући 1860 песме Љубомира П. Пенадовића, | он у српској књижевности види две школе: старију, дидактичну, која се држала онога што се, тада звало „објекивна лирика“ и „лирика мисли“, поезију слабе маште, млаких осећања, студенога израза, зачињену добронамерним лекцијама и полезним моралисањем, и тој школи он, са разлогом, придаје и Ненадоваћа. » Чим песма, вели критичар служи за поучавање и морал, одма није вилле производ слободне уметности; ту онда нема поезији места.“ Друга, песничка школа, коју Руварац истиче на супрот старој, то је нова, „народна“ у првом реду лична и лирска, школа. „ субј ективне лирике“, поезија срца и слободне маште,

Сва поезија, сва књижевност, сав духовни живот српски шездесетих година биће у осећа-

1) Седмица, 1856, бр. 28. 2») Дела Косте Руварца, књига П, стр. 14.