Omladina i njena književnost (1848—1871)

ЈОВАН СКЕРЛИЋ

У целој нашој новијој поезији нико није имао | више панславистичког осећања и култа „Свете. Русије“ и њенога „Белог Цара« но овај немачки ђак, вечити путник и космополит у извесним тренутцима. То му није ништа сметало да се осећа п да пева. као врло добар Србин. У духу целога свог доба он је певао „стару славу и старе јунаке,“ борбе садашњости, каткада своју малу домовину:

Тада немам ја утехе слађе Нег Срба се сетити у слози, О Србијо, најмилије име, Ти напретком твојим утеши ме.

Али он, чија је поезија била тако обилна, мало је певао своју рођену земљу, догађаје у којима је његов дед Алекса Ненадовић главом платио. И није неоснован онај прекор који је у сну добацила свом унуку мртва, бледа глава оборкнеза ваљевског:

Пев'о си у песми ти туђе јунаке,

Пев'о си девојке, пев:о си облаке,

И таласе морске опевао ти си,

А мене никада споменуо ниси!

Зар тако мој унук — син мог доброг сина, Нит“ се сећа мене, нити Бирчанина2...

Патриотска његова поезија, обилна, раширена, била је паметна и ладна. Једино у популарној Снази народа он је нашао јачих акцената.

Његови спевови су раввучени, једнолики и до- | садни, и много романтичнији но што су његове остале песме. Такав је Дојчиновић. Војин, такви су Бегунци, песма о оном црначком краљу, Србину родох из Ирига, о његовој кћери Милици | која, бегунца. л зара у сред Африке ословљава српским аи њин одлазак у Европу са, пуним тор. а