Omladina i njena književnost (1848—1871)

нН5 (евј

ОМЛАДИНА И ЊЕНА КЊИЖЕВНОСТ

Љубомир П. Ненадовић, који иде у најпрозаичније српске песнике, много је држао на свој песнички дар. Позната је његова слика из педесетих година у бајроновском оделу и пози. У Последњој песми својој — која, у осталом, није била последња — 1890, он је певао:

Од све вечности један минут мали, Богови с неба и нама су дали;

Ма да је прош'о, ипак нам је мио, Најлепше ми смо провести га знали, Ми смо певали.

То је била само једна самообмана. Љубомир П. Ненадовић је био трезвен, разборит човек, пун добрих идеја и намера, али правога песничкога, осећања, никада није имао. Суви, оскудни стихови његови стално подсећају на Боалоа идеал поезије, која се састоји:

А ргозег де Ја гипе еђ гитег де Та ргове.

У једној песми из младости, Песник и перо, писаној !854, он се већ жали како му перо није, више лако како је некада било. Перо му, сасвим разложно, одговара:

Ја ти нисам ништа криво, Што ти чувство није живо...

„Чувство“, песничко осећање и темпераменат, то је оно што Ненадовић никада није имао. Правих лирских песама код њега нема. Његово срце није живо куцало; он је опевао само једну љубав, „Лауру“, и то ладно, без страсти, као књижевну ПИ. Ко да му верује када пасторално пева: | 729

ДИНА. и ЊЕНА. Бњиживно от