Omladina i njena književnost (1848—1871)

45() ЈОВАН СКЕРЛИЋ Зи

Чаша вина, мало леба, И колеба једна проста, Вина, воћа, воде, меда То ће за нас бити доста.

Како је ладно, како прозаично обећање тога трубадура који пише поучне басне:

О Лауро твоје име Хиљаду ћу пута рећи, Јер оно ме, оно само Сада води правој срећи.

У другој једној песми признаје да је на свету волео само две ствари „папир и мастило.“ Он је био п остао ладан и сув дидактични песник, каквих је много било у ХУШ веку и у првим десетинама ХАХ века.

Било би неправедно заустављати се на његовим првим стиховима: невештина је ту толика да је боље прећи преко њих. После је добио нешто умешности и занатске лакоће, али његови стихови увек су остали бледи, суви, троми, без израза, без јачине, без поезије, стихови по томе што је исти број слогова, и што се последња два слова завршних речи слажу. Њега ништа није бунило правити овакве сликове, дивље — химне, купају спавају, венац — Немац, тешке — кокошке, наоблачи — блажи, видети — просити, већа — ређа, војнику — Милку, и тако даље.

Ненадовић се као песник не може л узети. Али оно што му ваља, и то много ваља, оно што ће му сачувати име од заборава, и због чега се и данас може са задовољством читати те су његови путописи. ·