Omladina i njena književnost (1848—1871)

ОМЛАДИНА И ЊЕНА КЊИЖЕВНОСТ 455

писма, у којима се мале приче налазе, изгледају као мозајик, као ћилим са различитим шарама, као ливада са свакојаким цвећем.«

У својим путописима Љубомир П. Ненадовић је више посматрачки филозоф него уметник утанчаног укуса и осетљивости. Он не пише своје осећаје природе, високе емоције које му она даје, њега интересују људи, његови сапутници, становници земље кроз коју пролази, њихов начин живота, нарави, политичке уредбе. Има у његовим описима географских и историјских података, који подсећају на путничке вође и бедекере. У свима тим стварима нема много уметности, личних утисака, ФИНИХ опажања, али има лаке и ведре Филовофије, добродушне шале, благога даха љубави према људима, према слободи, према свима добрим стварима. То није дубоко и снажно; на против, то је каткада сасвим обично и приземно, али ти ведри, ти разборити и пријатни путописи имају свој чар који долави од душе самога путописца, и зато ће увек имати својих верних читалаца. Нарочито у односу према ранијим српским покушајима у томе роду његови су путописи врло велики напредак, тековина која је данас једва премашена. А у погледу стила, извесна његова писма збиља су књижевност, и поједини одломци његови могли би са довољно части стајати и у већим и развијенијим књиженностима но што је српска.

Љубомир П. Ненадовић, „Госпои Љуба Ненадовић“, како су га старији звали, „чика-Љуба“ деце и народа, умро је у дубокој старости, окружен општим симпатијама. Народољубац, славенофил, слободњак, дидактичар — он је имао све што му је могло проширити круг читалаца, и он је био иде-