Omladina i njena književnost (1848—1871)

494 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

као таласи да протеку, река ће живота да пресуши. Најрадије о животу говорим, најрадије о смрти пишем. Мој је разговор весео и шаљив, моје је писање невесело п суморно, говор ми иде са усана, а писање са срца.“ Ако је у путописима из младости било више поезије, овде је више филозофије, оне лаке Филозофије на домаку људи са слабијом културом духа, шале, духовитости, ва нечим што подсећа на Шумадинку, по мешавини анегдота, занимљивости, досетака, нешто што подсећа на козерије у подлистку, на „разно,“ „из белог света“ на „смесице“ из листова. Ненадовић је имао духа, лаког и пријатног духа, умео је згодно, лепо да каже, да свему да добродушан и забаван облик.

Као и у поезији, тако и у његовим путописима заузима нарочито место Црна Гора. Њој је он посветио своју занимљиву књигу О Црногорцима. У њој се он осећао боље но игде, и овај вечити путник знао се у њој и подуже зауставити. Рођена отаџбина поступала је са њиме као маћеха, . пи он је усвојио ову нову отаџбину, коју је волео двоструком љубављу, и као српски патриот и као романтичарски песник. Да би је пздигао и прославио, он је написао то дело песничке и патриотске идеализације. Он је видео само што је лепо,

служио се само ружичастом бојом. И ако његова једнострана књига није тачна п не одговара стварности, она је читка, пријатна и испуњена анегдотама, причицама, нацртима, задахнута искреном љубављу према тој земљи и њеном јуначком народу. Тај облик продужене козерије допадљив је, им он је са правом писао: „Овакве странпутице у писању нису од штете. Оне пријатно забављају | по онога што шише и онога што чита. Путничк

пе