Omladina i njena književnost (1848—1871)

|

168 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

живела, као да је предсказивала сву трагедију свога промашенога живота. ; |

(С дневником Славка Златојевића, у Фрушкој Гори Милице Стојадиновић-Србкиње иде у најваж- 3 није интимне документе романтичарскога духа у нашој књижевности. Ту је не само живот једне угрејане маште и осетљиве душе, то је приложак · за моралну историју, за боље познавање стања, '" духова у томе занимљивом добу.

Милица. Стојадиновић-Србкиња је представница онога доба када се под „убледом луном“, уз гитар, певале чувствителне песме, када се још веровало у „сродне душе“ и илакало читајући сентименталне књиге. То је била слаба списатељка, али она је имала срца и темперамента, преливала се осећањима и поезијом, била једна од оних ретких жена српских које су створиле себи један виши идеал живота и живеле у њему. Тај идеал данас изгледа старински и наиван, али она га је једина у свом поколењу увела озбиљно и трагично, док су њени књижевни пријатељи, који су се заносили Бајроном, носили дуге косе и пграли улоге „фаталних људи“, свршили као богати и угојени грађани. Њен сан живота није се остварио: она је прошла поред љубавне среће, и књижевна слава прешла је преко ње. Као књижевница она је пала у заборав. На једном крају напуштеног Марковог Гробља у Београду, покрај жалосних сиротињских кућерака и посред шибља од живе ограде и кржљавих, болешљивих багремова, међу тамним и искривљеним каменим крстовима, лежи разбијена, блатом замавана мраморна плоча бедне стихотворке, ка симбол целога њенога промашенога; живота. и и бледеле књижевне. славе. ; а

ПА аса ИЗИ о еанеа полсу