Omladina i njena književnost (1848—1871)

Ри МИТ ту ум Мата

ОМЛАДИНА И ЊЕНА КЊИЖЕВНОСТ 467

Милица Стојадиновић-Србкиња оставила је лепши и трајнији спомен својим песничким дневником У Фрушкој Гори, писаним од 83 маја до 92 септембра 1854, а изданим у три свеске, прва 1861 у Новом Саду, друга !862 у Земуну, а трећа 1866 опет у Новом Саду.

Дању заузета домаћим пословима, читањима или сањаријама младости, она је у вече, у својој мирисној соби девојачкој, у тишини, бележила утиске које је дан оставио на њену осетљиву душу, уновила, своја писма Љубомиру П. Ненадовићу, Вуку ' Караџићу, преводе из Франкла, п Балзака, народне песме и приповетке, рефлексије о садањем васпитању младих девојака, цео један млад, свеж живот, сву своју осетљиву и књигама угрејану душу. Слободне дневне часове проводи у страсним читањима, и она се стално жали како нема времена да се сва, преда сновима, и илузијама које књиге дају, да што више подигне свој немирни дух и испуни своју топлу и чежњиву душу девојачку. И она тако заборавља своју сиву езистенцију кћери сеоског свештеника, читајући Гетеа, у„евангелиста нашег столећа“, мрачног, поетичног, „са раздробљеним срцем“ Бајрона, осећајнога Жан-ака Русоа и патетичнога Шилера. У летњим данима, под вишњом у винограду, она оставља из руку драге песнике и предаје се далеким сањаријама, а у вече, у својој неосветљеној соби, наслоњена на прозор уз гитар пева, сентименталне романсе. У томе своме дневнику млада песнивиња је изнела сав свој душевни живот, сву своју љубав према природи и према простом народу, сва своја српска, осећања и родољубиве наде, али исто тако и сав бол својега трагичнога живота, онај болан сукоб са прозаичним светом у коме је