Omladina i njena književnost (1848—1871)

Нсо сл

ОМЛАДИНА И ЊЕНА КЊИЖЕВНОСТ

није, није прошао ни један важнији тренутак у

нашем народном животу, а да стари песник није

казао своју реч.

На српском језику има звучнијих и ратоборнијих несама, али их нема много онако умних и благородних као што су њогове песме којима је бодрио и водио народ. Дижимо школе, на пример, више је но једна лепа песма: то је једно добро дело, цела једна народна задужбина. Цела српска поезија нема тако широко човечне, тако мислене песме као што су они неупоредиви Светли Гробови, она песма високога моралнога идеализма и прекрасног величања плоднога рада.

Ко с' осврне да погледи Бистрим оком и погледом На гробове оне светле, Повеснице дугим редом Мора чути како ] живо, Кроз векове, кроз маглину, Дед унуку, отац сину. Борац борцу довикив'о:

„Где ја стадох — ти ћеш поћи!»

„Што не могох — ти ћеш моћи!» » Куд ја нисам — ти ћеш доћи!»

«Што ја почех — ти продужи!»

«Још смо дужни — ти одужи!»

То су збори, то су гласи, Којима се прошлост краси, Што продиру кроз свет мрачни (Са гробова ових зрачни, Спајајући громким јеком

И божанском силом неком, Спајајући век са веком

И човека са човеком.

Исто тако као што је био песник половине једног

узбурканог столећа и живота, целог једног потре-