Omladina i njena književnost (1848—1871)

502 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

„Отровне крви трошна чинијо... „Гадне туђинке ноге погане... „Коштаних груди срце мекано... „Столећа тужног седог старину... „Џенета силног тавне сводове...

Тај стих, у живим и нервозним јамбима, сав покривен украсима и цвећем, са поплавом од метаФора, епитета који звече, боја које засењују, са котрљањем громких речи са р, може да буде добар, када се црта искакање из колосека обичних осећања. пароксизми и експлозије страсти. Али код Јакшића то је готово стално, увек подједнако задихано и усплахирено, тако да је човек у искушењу када слуша његове јунаке да им понуди чашу ладне воде. Јакшић није био само један од најјачих лиричара и првих драматичара српских, но и један од најплоднијих приповедача целе наше књижевности, плоднији но многи наши писци који су се искључиво приповетком бавили.') Од 1860 па све до самв смрти, он је без престанка писао и приповетке, оставив их за собом на четрдесет мањих и већих, од којих су неке само први нацрти, а други готово мали романи. Нарочито последњих седам или осам година живота, од 1870 па до 1878, Јакшић је пустио у свет велики број приповедака, са предметима из разних средина и из разних тренутака, али писаних у једном истом основном лироком расположењу и задахнутих једним истим песничко-романтичким духом. Светислав Вуловић, који је са великим симпатијама проучавао књижевно лепу личност Јак“ шићеву и његов разнострук рад, зауставио се-и

7) В. опширније: Јован Скерлић: Ђура Јакшић као приповедач Српски Књижевни Гласник, 1906, књ ХУД, стр. 825—849. 5