Omladina i njena književnost (1848—1871)

ЗИДАРИ

ОМЛАДИНА И ЊЕНА КЊИЖЕВНОСТ 501

конкретни описи, него песничке визије. Таква је она прекрасна песма Вече:

Као златне токе крвљу покапане, Доле пада сунце за гору, за грање...

Сем тога необичног дара за живописну поезију; Јакшић је имао много речитости, те врлине на коју су толико полагали сви романтичари. Бујна дикција је његова добра и рђава страна. Он воли речи, громке, звучне, живописне речи; он је створио свој речник, и ништа лакше него по тим типичним и патетичним речима познати једну његову песму. Нема једне странице његове без: гром, огањ, пламен, муња, трвс, бес, гроза, блесак, вихар, олуј, ноћ, мрак; мач, нож, анџар, палош, гар, челик, барјак, џилит, рез, џевердар; таман, мрачан, пас клен, рапав, гарав, мрк, пуст, блед, суморан, стравичан, очајан. Са тим битно поетичним речником ва снажним дахом, он је постизавао велике реторске ефекте, и стил његов добијао је нечега хучног и блескавог.

Али та. реторика била је и његова мана, њега су речи заносиле и опијале, он је волео реч ради саме“ речи, ради њене боје и звука, независно од смисла. Он се сувише служио амплификацијама, периФразама, сувише се титрао са запаљеним тропима и емфатичним фигурама, и његови ретороски периоди често изгледају као желевничка локомотива која са тутњавом прелеће преко равнице, вуљући за собом празне вагоне. Епитети се прилуб ми речи као паразитске биљке на стабла: ц о нису ништа друго до парови речи, слепљен