Omladina i njena književnost (1848—1871)

о с> ЕЈ

ОМЛАДИНА И ЊЕНА КЊИЖЕВНОСТ

Исте су такве и његове приповетке из српских ратовања у добу од 1875 до 1878. Као и цео његов занесени нараштај, који је у све веровао п ни у шта није сумњао, Јакшић је горео од нестрпљења да једном почне тај тако жељени и тако призивани крсташки рат за народну слободу. Са саркавмом он се подсмевао дуготрпљивој и мирољубивој ћивтинској и бирократској Србији, која је, док раја страда и чека, стрепила од рата и страшљиво се питала:

А шта ћемо с вересијом!

А шта ћемо с пензијом г Код Јакшића тај ратоборни патриотизам није био једно ошште место српске поезије онога доба када. се више но икада певале „бојне песме.“ То за њега није била, једна лака и популарна књижевна, тема, којом су ондашњи песници надовнађивали_ сиромалштину својих мисли, неискреност својих осеђања и прозаичност свога изражавања Он је био један од ретких српских писаца онога времена, који су имали доследност једнога Кернера и Петефија, и који су се, 1848, са оружјем у руци и на бојном пољу борили за оно што су певали и на шта су друге призивали.

Српско турски рат био је за њега „српски рате, унаш рате, „садашњи српски устанак“, и готово све што је последње две-три године свога живота писао то је било прослављање тих дана. "Јакшић је тада написао читав низ ратних, ратничких и родољубивих приповедака, и у њима је не причао но певао епопеју „Српскога Рата“, последње и завршне епизоде вековне борбе српскога народа. У свечаном расположењу оних историјских часова, са великом вером и жарким родољубљем

~