Omladina i njena književnost (1848—1871)

506 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

људи онога времена, и људи и ствари изгледали су му велики и лепи, и он је врло обичне езистенције и свакодневне појаве дизао на висину историјске поезије и правога романтичкога хероизма. Као и у поезији, тако и у прози, Јакшић је од 1870 полазио путем политичке критике и социјалних идеја. Он је видео две Србије, Србију народну, честиту и напредну, Србију здраве масе сељачке и слободоумне млађе интелигенције, и он је причао урођену чистоту, морално здравље сељачке душе, п све „либералне надежде«“ п напредан полет Омладине. Али он је видео и ону другу Србију, Србију сурово бирократску и ниско цинцарску, целу ону званичпу, полутурску Србију, где је ваздух био тако тежак да га нису могла дисати плућа једног слободног човека. Са свом страшћу своје душе, са свом отвореношћу своје природе, са свом вером у бољу будућност Србије, он је мрзео и жигосао све елементе назатка и кварежи у њој. Озлобљен и раздражен, наоштрен бедом и гоњењима, он се страсно бацио на политичку сатиру, да у гњевним речима плахо каже оно што га буни и вређа, и оно што мисли и осећа цео напредни млади нараштај српски. И Јакшић у то доба, око 1870, постаје за Уједињену Омладину Орпску оно што је око 18340 Хајне био за Младу Немачку: песник који свој велики таленат ставља у са) идеја слободе и истине. У тим његовим политичким сатирама, штампаним у Србији, Младој Србадији п Враголану има много личног, локалног п пролазног, има ствари, које се нас више не тичу и које нам данас мало шта кажу. Али у свој тој политичкој сатири има. интимних осећања песникових, има речитих 18–