Omladina i njena književnost (1848—1871)

4() ЈОВАН СКЕРЛИЋ

католичкој Аустрији, а републиканска Француска помаже папинску теократију у Риму.

Од Француске, колевке слободе и мајке револуција, где се удрвеће слободе“ смрзло под мразем Наполеоновог Другог Децембра, па до сиротих „славенских липа“, сађених у Срему, све је пропало, и велико очајање хватало се свих душа. Колико је људи онога доба који су осећали као мађарски песник Јован Арања, који је себе поредио са виноградаром коме је град сву бербу побио, и који са сузама у очима и у немоћном бесу диже претеће руке к небу!

Мађарска је била опустошена, села попаљена, вароши сравњене са земљом, тамнице пуне несрећника, на вешалима се клате укочене лешине. Све још мирише на крв, сваки још преза и не може да се поврати од ужаса које је претурио преко главе. А оно што рат није прогутао, што није погођено изгнанством или робијом, десеткује колера. Мађарски песник Михаило Томпа, у својој забрањеној песми Рода, овако је узвикивао тици стела угареких : „Не иди на ливаду, и она је само гробље. Не слећи у рит, он се крвљу прелива. И када будеш тражила тороњ где ћеш се уставити, чувај се да не згазиш на још неугашени жар“. До словца се обистинило пророчанство мађарскога родољуба. и реформатора грофа Стевана Сечениа који је у самоме почетку !848, узвикивао у апокалипсистичком тону: уја читам у звездама и свуда видимо крв. Брат ће убити брата, народ ће устати на народ, манито и неумољиво. Крвљу ће се написати крст на вратима кућа које ваља попалити. Дивље хорде слистиће оно што смо ми саградили. О мој изгубљени животе !«