Omladina i njena književnost (1848—1871)

ОМЛАДИНА И ЊЕНА КЊИЖЕВНОСТ 957

своју, јотом написану српску граматику. Све је то

будило велике наде, и Ђуро Даничић је могао

са извесним разлогом писати у Подунавци 1847

„Мени се све чини да ће се ова година спомињати

у српској књижевности, истина не као лијеп данак у години, али — ако Бог да — као освитак томе лијепом данку.“ -

Потрес од 1848 зауставио је сав тај знатан напредак. Док је оружје говорило, музе су ћутале, и сви српски књижевни радници били су истрошили сву своју снагу у народном покрету. И ту су се енергије биле истрошиле, и народне несреће, често и породичне трагедије, гушиле су и сваку помисао на духовни рад. После Буне дошла је реакција, и цео живот је постао спутан и укочен. Људи осећају потребу да, одану, да се приберу, да дођу к себи од страховите олује која им је прејурила преко главе. Јован Суботић, један од И ловнИјИх писаца оног доба, пише у својим успоменама): » У оној вреви сваковрсних чувстава, и утицаја, страшних, ужасних, опасних, у срце дирајућих, узвиша-

_ вајућих, сјајних и сурових, ит. д., ни једна песма да ми је преко усне прелетела! Дуго је времена, требало, док ми се душа тако повратила, да се опет стварајућа роса на њој појавила, док ми се живци тако опоравили, да их је и нежни глас Муза могао задрмати.« Јован Ст. Поповић падао је у потпун песимизам, и ако је још певао, то је било само зато да покаже некорисност сваког људског ДР

~ »таштеславије«“ свега и свачега у овој „долини сува.“

_ Његов биограф Ђорђе Малетић“) вели о њему у те

| _ 1) Живот Д-ра Јована Фуботића, Нови Сад, 1902, Други део: Про~ едеће, стр. 144, Е =) Подунавка, 1856, стр. 198.