Opštinske novine

Страна 28

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

сахата по подне већ не беше ни једне једине бил-ете аа улазак- Нечувене се цене даваху само да се добију неколико столица, и свет се гомилама враћао, жалостан што не могаше бити на ОВ10М првом представљању. Али на жалост дворана нам је >мала и три стотине, то је све што се сместити -може. Карактерап знак како је наш свет радо дочекао глас о попављању театра, може иам бити и то, што око куће, у којој је театар, беше толика навала народа, да они који су срећни били да добију билете, с тешком муком могоше продрети кроз те сабијене гомиле, те се т,а»о дохватити дворане". С почетка представе нису даване св^аки дан, већ двапут недељно. Сетимо се само каква су то била времена, да су Турци били још у београдској тврђави и у вароши, и да крај где се „ведика шшара" у она времена налазила, није још био довољно насељан. После представе није се ишло кући аутомобилом или трамвајем, као дана.с, :већ по мрклом мраку и мразу пешке са фењером у руци. Око „театра" били су разбацани ретко, тамо и тамо, сиромашни ханови за путнике « стоку. А као и свуда на периферији некадањег Београда, и ту су биле баре и ритови обрасли рогозом и покривени жабокречином. Због ових бара, друга представл, дата 11 марта, „Удадба и женидба" у мало није била ометена великом кишоад која је излила све баре « нрилаз позоришној згради био готово онемогућен. Али и на овој представи, било је дупке пуно. Трећа представа, 15. марта, био је поновљен „Сан Краљевића Марка". Овога вечера сцена поласка у бој била је изведена преко сваког очекивања, пресрећан хроничар бележи о њој ово: „Одушевљени јунаци, дивна она песма, народна тробојка на врху јуначкој војсци па и онај весели гајдаш, све је то занело гледаоце; многи казују како им је еуза канула и како им се коса дизала. Чинило се за многи тренутак да нема душе у читавој дворани театорској". Од четнри прве представе приход је био 750 форината сребрних. Било је и тарилога. Тако је Кнез Михаило поклонио 15 дуката, а остали само до 7 априла исте године 9 дуката и 24 гроша. На репертоару у прво време већина је Стеријиних комада. Играју се „Београд некад « сад", „Покондирена тиква" и „Бој на Косову". Позоришни рецензор који је с почетка знао само за хвалу, дивљење и слављење глумаца, временом се хлади, и почиње да ставља примедбе на игру, а нарочито на сама лелаТако говорећи ускоро опет о представи „Бој на Косову" допиеник „Видовдана" вели: . .У опште, изузевши Негоду Бранковића, Обилића, а у неколико и Лазара, 'мимика је врло слабо развијена била а и декламација нас је мало задовољила".

Колико је позориште онда утицало на омладину, како се играло, па чак и хако еу се писали комади, видећемо најбоље из овс-г драгоценог писма једног од тадањих одушевљених омладинаца, а доцније плодног књижевника и државника (Др. Владана Ђорђевића). После описив-ања љеговог суделовања у овој ђачкој позоришиој дружини, он вели да му је „велика пнвара", у којој је давала предетаве поменута дилетантска дружина „био идеал евакога позоришта'.. — „Ја данас," вели он, „немам ни пола онога решпекта за бечки бургтеатор или за Молијеров дом у Парнзу. који сам имао спрам оног позоришта, на коме играху покојни Прапорчетовић, Пупче бивши кмет београдски, Димитрије Јоксић, Панта Бесарић, Карам>арковић и други. Ми смо то позориште толико обожавали, да смо, не имајући два гроша сваки дан да платимо за улазак на етојање у галерији, прибегли једном врло очајном среству. Милош Андрејевић био је најбољи цртач међу нама. Он нам је дакле цртао улазнице, а те су биле тако вешта имитација правих улазница да нас ни једног нису ухватили. На тој галерији догодило се за мене нешто врло важно. Ја постадох списатељ. Не знам какав су комад играли, али кад се свршило, ја сам дуго, дуго, по дивној летњој месечини ходао, размишљајући, зашто не бих мо.гао и ја тако нешто написати? За пакоет сутра дан професор историје говорио је о жупанима и о судбнни жуиана Петр>а Гојниковића, која ми се одмах учинила драматична. Од школе до куће мој је план за једну драму био готов, у вече сам већ почео писати, и за три дана била је готова драма у пет чинова „Петар Гојниковић." Тако порастосмо и до< „истинског" позоришта. Примише нас у сзоје коло људи, који су давали представе у великој пивари, па мене и Стојана Нов-аковића примише чак и у тсњижевни одбор. Моје радости! Сад нисам више морао да играм женске улоге, на које сам страшно мрзео. Сад сам играо прве љубазнике, војводу Ивицу, Милорада у „Стефану Дечанском", харамбашиног брата у Стеријиним „Хајдуцихма", Станишу у Новаковићевим „Црногорцима", Љубоуа у „Љубоју жупану из Приштине", и т. д." Али тек што је позоришни живот у ондашњем Београду, почео понова да се правилно развија, глумци да се старају о пажљивој 'Обради улога, публика да се нав^икав^а на редовно посећивање, долази знаменити 17 мај 1862 год., када почиње да се мути политичка атмосфера у Београду, и да се затежу одноеи између Срба и Турака". Свакидањи одноеи између Срба и Турака ■на Стамбол -Капији, затварање Стамбол-Капије, сваким даном све жешћи сукоби на Дорћолу и на Чукурчеоми, где се и крв просула — еви ови и дотле чести догађаји, али еада