Opštinske novine

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Страна 29

учестаиији и вервозгаији »о> икада пре тога, предсказиваху ону несрећу, која је Београд имала постићи бомбардовањем. У веома загушљивој, готово ратничкој атмосфери одржана је 28 маја (пет дана доцније, 3 јуна, било је пушкарање, а 5 јуна бомбардо1вање Београда) представа „Смрт Стефана Дечанског". Ова представа није задовољила публику, али биће ире да је первоза и неизвеаност публике од онога што се -осећало да ће се ускоро догодити, била прави узрок томе и сувише иаглом незадовољству ио рђава игра глумаца. Ово је била последња представа првог периода рада у „Великој пивари". За два три дана цео Бе-оград био је изменио овој изглед. То није била више она дремљива паланка са обесним Турцима и покорним Србима. Варош је Добила изглед ратничког логора. Цео мушки свет пође на барикаде Нормални послови ирестадоше, школе бише распуштене на неодређено време. Све је то тако трајало до 26 јуна, кога је дана кнез Михаило потписао чувени акт којим ■своју цивил-листу уступа за јавне потребе. Тог истог дана давала је своју прву представу хрватска позоришна трупа, која је и ако је варош 'још увек била на домаку турских топов^а, била дошла из Загреба да својим представама „очеличи дух бораца". Тога дана давана је „Мејрима" или „Ослобођење Бошњака" од Матије Бана. Мејриму је ипрала гђа Аделхајмовица (под овим псеудонимом играла је Вељковићка, тада чувена загребачка уметница), а Рола, оца Живановог, чувени Мандровић. У.спех је овога комада био огроман, и ова трупа, која је у први мах мислила да да само једну представу, задржи се дуже времена. Давали су даље „Николу Зрињског" или „Пад Сигета". У овом ко-маду поред Мандровића одликовао се и Весељковић (под овим псеЈ /донимом играо је Јосиф Фрајденрајх, писац и данас популарних „Граничара"). Сутра дан је „Видовдан" објавио ове редове: „Симпатије које се показују хрватском друштву, јесу симпатије за Хрватску". Интересантна је и херојска закуска, коју је 13 августа, чета лицејаца (великошколаца) приредила овој трупи на својој барикади, на непуних пет стотина метара од тур-ских топова. После недељу дана загребачка трупа отпутовала је из Београда. А наша трупа са осталим Београђанима остало' је на барикадама, до 24 септембра, када је Цариградска конфереиција 4 септембра изравнала сукоб између Срба и Турака. Одмах после бомбардовања Београда 1863 године, глумци су наставили рад у „Великој Пивари", јер политичке прилике биле су се разбисгриле и живот у Београду узео је нормалан ток. 24 фебруара 1863 приказан је први пут нов ко<мад „Сиротица из Новог Сада" драма

у три дела, коју је превео и прерадио Никола Ђурковић. Други нов комад био је „Два ортака" или „Прав највише страда" шаљива игра у три раздела, затим трећа „Дармар" шаљива игра од Коцебуа, коју је превео Паја Поповић потпоручник". Тога вечера појавила се на београдској позорници први пут гца Јулка Степићева (данас најстарија пенсионерка београдског Народног Позоришта гђа Јулка Јовановић, удова чувеног глумца Тоше Јовановића). Забележено је још и ово, да је тога вечера била „у театру Њезина Светлост Књегиња Црногорска тоспођа Даринка у -нашем народном оделу".

Позориште код „Велике Пиваре" V/

После кратког периода, поново је дошао за члана Адам Мандровић из Загреба и први пут играо у делу „Добра жена" или „Трпљен спасен", драми у три р-аздела израђеној по Голдонију од Владана Ђорђевића- На Цвети 26 марта представљени су „Црногорци" први пут, дело ко1је је написао Стојан Новаковић, али га није никада штампао. Приликом ове представе догодила ое у позоришту, по причању г. Владана Ђорђевића, она анегдога која је доцније много препричавана. Да је ионовимо и овде, како ју је г. Вл. Ђорђевић причао, а г. Илија Ст-анојевић за-бележио: Неки Црногорац стајао је у парте-ру исп-од галерије. Док се драма развијала, био је мира-н, али је поступно све више прелазио у занос и илузију, тако да је у оном тренутку, кад -се на позорни-ци -развила битка, са-свим заборавио да је у позоришту и викну-о: „Божа ми вера, не може се то само гледати"! Почне прескакати редове ст-олица, на којима -је публика седела, у -намери да скочи на позорницу. У тО'М транутку падне завеса, те се наш Црногорац поврати из свог зано-са. Кнез Михаило је заиста волео позориште и ценио своје глумце- О томе имамо доказ-а у овој занимљивој анегдоти коју -су нам сачували Милош Ц-ветић и Адам Мандровић. Једне вечери приказивао се „До-н Карл-ос" од Ф. Шилера. Не зна се у чијем је преводу био, али без су-мње да је био од површног Немца и неук-ог преводиоца.