Opštinske novine

Б, Војиновић-Пеликан, сликар.

ђТри најмлађа браниоца Београда 1 Београд, 27. Септембра 1915 (по старом).

Ноћ је прошла на миру; са наших положаја умотаних у таму лево и десно од Торлака посматрамо мртву силуету нашег несретног Београда. У мраку, неосветљен, недавајући знака од живота, ту испод наших ногу Београд је изгледао као стари витез који се борио, борио, али је морао пасти и сад је мртав! Ноћ тужна. У овој ноћи чудно пада киша, као да небо плаче, над једним узвишеним мртвацем који је пре неколико часова пустио свој последњи ропац... Тако је Београд изгледао ноћас гледан са наших положаја; мртав и миран. Нигде светлости. Киша је погасила пожаре који су већ догоревали на дунавском кеју. Иако смо добили смену, ипак нисмо одлазили с положаја; хтели смо да се нагледамо нашег Београда макар и у тами, јер можда је то последња наша ноћ с драгим нам Београдом, а прва од оне друге таме робовања која се ево спуштала над њим. Збогом Београде! Почивај мирно у својој тами, јер сутра, сутра и за твоју децу настаје једна тама, неизвесност, бој за бојем, изгнанство, а затим потуцање по туђини... Збогом Београде! Кад мине ова ноћ, сутра, ми ћемо ти с нашег положаја послати неколико плотуна; то ће бити наша почасна паљба над твојим гробом Београде! То ће бити плотун туге, али ће се из њега извити и усклик вере да ће Београд васкрснути, да он мора васкрснути! — — — — ■— Свиће. Свиће увелико, а јутро оловно и тешко пало по земљи и не диже се; небом се ваљају повесма тешких облака... На Великом Врачару већ се чују пушке. Аустријанци нападају целом дивизијом. Испод Дедиња, непрегледне масе Немаца; чекају. И отпоче ураган; прво опрезно и лагано, затим све брже и брже најтежи калибри почеше раздирати утро бу Дедиња. Кад се пламен свеза *) Одломак из дела необјављеног „Агонија Београда 1915."

с ниским јесењим небом, и кад је врх Дедиња изгледао као врх високе планине који се не види из облака, полетеше над њим, сасвим ниско, немачки аероплани и њихови извиђачи злокобно управише своје погледе на наше ровове. — Још смо ту! Удрите даље... И злоба тешке артиљерије удвостручи. Око подне Немци су тукли батеријским плотунима; по четири метка одједном све један до другог, и то из неколико група. Из Топчидерске реке њихова пешадија посматрала је врх Дедиња умотан димом и прашином и вребала. У подне, када на Дедињу није остао нераспаднут ниједан камичак, Немци су се усудили да пођу на јуриш. И они су извршили један херојски јуриш, јуриш на водове који су већ били мртви... Када је пало Дедиње непријатељ је тек тада почео да се креће слободније кроз варош. Намах се београдске улице напунише Немцима и Аустријанцима и отпоче насиље над незаштићеним женама и децом. Крали су и отимали где су шта стигли; насред улице испрезали су ситне вочиће и теоце и одмах клали пред очима сопственика, или препродавали другима у суседној улици. Тако испрегнута кола остајала су на улици на милост и немилост оних који ће наићи, а сопственици, махом жене, враћали су се кући празних руку, а пуни уверења да су сада робље отимача. После жена дошла су на ред и деца; исувише је познато какве су све грубе послове та изгладнела београдска деца радила својим злочинцима. Гонили су их на кулук пре него што су их излечили од рана које су им они задали. Откинули су им једну руку, али су се зато окомили на ону другу да она посвршава посао за обе! Своје огорчење што са борбама још није завршено, изливали су над нејаком децом и немоћним старцима. Огорчење кажем, јер са борбама још није било свршено. Бео-