Opštinske novine

Страна 990 ==

ОИШТИНСКЕ НОВИНЕ

га нова имена и многе нове улице данашњега Београда, била неопходна, ручна потреба свакога грађанина и свакога странца — и да се у самом именику даду кратка тумачења назива појединих улица. Да ли је та идеја напуштена, ја не знам; али би њу свакако требало реализирати. Данас већ, доиста, само најмањи број Београђана зна зашто се, на пример, једна улица зове Симина, друга Чубрина, БабаВишњина, Кондина, и тако даље. Цео остали Београд уопште нема никаква појма о смислу тих назива и о људима чијим су именима те и многе друге улице назване. Десило се чак да и познату Југовићеву улицу, сам одбор прекрсти у улицу Браће Југовића, сматрајући да тиме ближе и јасније одређује оно „Југовића". Међутим, име тој улици првобитно није дато по имену косовске и легендарне браће Југовића, него по имену Ивана Југовића, једнога од наших просвећених људи с почегка прошлог века, сарадника и љубимца Доситеја Обрадовића и првога управника београдскога Лицеја. Шта би, дакле, сметало да се један такав именик београдских улица, са потребним објашњенима, можда и малим, укусно израђеним сликама у тексту, изради и публикује одмах? Као што сам једном приликом рекао, Београд је, упркос своје велике и славне историје, остао варош без споменика, као неки контраст Паризу, за који се каже да је ,,варош споменика". То је, заиста, и неразумљиво, и у културноме, васпитном, моралном и естетичком погледу један крупан недостатак. Карактеристично је, на пример, да Београд још нема ни споменика Краљу Петру Осло-

бодиоцу, мада су споменике Краљу Петру подигле досад многе мање и сиромашније вароши у нашој земљи, мада постоји закон о подизању тога споменика, са предвиђеним материалним средствима и са одредбом да се споменик Краљу Петру има „најпре" подићи V Београду. Срећом, у последње време се овом питању почела поклањати озбиљнија пажња и један одбор за споменике ради у београдској општини. По практичној и доброј идеји професора г. Д-р Станоја Станојевића, предвиђено је класифицирање будућих споменика у Београду и усвојено да се прво приступи изради „спомен-плоча", које би се утиснуле или подигле на историски знаменитим тачкама и местима Београда. То је исто тако једна добра и лако остварљива идеја. Напослетку, Београд је једна од ретких престоница у Европи која нема ни свога градскога Музеја, ни своје Галерије слика, ни Пантеона, или бар једне алеје на гробљу, за своје заслужне синове. Изгледало би дакле, судећи по овоме, да је Београд град без историје, традиције, дужнога култа према својој рођеној прошлости и потребне вере у будућност. Колико је такав утисак незгодан, колико је тај чисто културни аспект наше престонице мучан, и штетан по ону љубав коју њени грађани треба да осећају за њу, и за респект странаца према „кући ратова" и главноме граду Југославије, о томе је, на завршетку ове кратке скице непотребно говорити. Културни задаци Београда несумњиво чекају своје решавање.