Opštinske novine

0ИШТИНСК1- НОВИНЕ

Страна 1010

вати, те су његова предавања из историје усхићивала његове младе слушаоце. О томе се сачувала ова белешка, коју нам је забележио некадашњи ученик те школе Лазар Арсенијевић, Баталака, који вели: „Примери из Свемирне Историје врло су здраво дејствовали на млађани дух, срце и душу ђака Велике Школе. Они никад нису без усхићења могли говорити о Атињанину Аристиду, Темистоклу и о тако рећи освећеном Сократу, о тивском Епаминонди, као и о Римљанима: Регулу, Катону, Муцији Сцеволи и о другима, који су више свега живели само зато да се жртвују за отечество и род свој, већ су били један другоме и ова имена понадевали". 1 ) * Стојан Новаковић, одличан познавалац Првог Српског Устанка, проучавајући путеве и начине којима се кретао и развијао знаменити покрет на земљишту Шумадије пре 125 година, назвао је то обнављање државног живота „Васкрс Државе Српске", т. ј. њене политичке, војничке и економске слободе и независности. Та груба физичка борба, то проливање људске крви у буни српског сељака противу бездушних турских спахија и газда, крунисана је на послетку политичком творевином, која се развила у потоњу Србију XIX века и данашњу Краљевину Југославију XX хека. Израз Васкрс значи обнову целокупног живота а посебно државо-правног. Упоредо са тим обнављањем старога српскога слободног политичког живота ишао је духовни Васкрс. Истина он је мало доцније и спорије долазио од првога али се није гасио. Једна од првих творевина обновљеног српског духовног живота била је и установа прве Велике Школе. Цркава и манастира било је и пре тога, али са школама није било тако, јер се у погледу просвете пред Устанак стајало врло рђаво. Један савременик о томе пише овако: „Јер у оно време у Србији нигде ни гласа ни трага од школа није било, но сваки ђак, који је желео што учити, морао је попу или у манастир ићи". А Вук Караџић

] ) Историја Српског Устанка^ стр. 397.

вели на једном месту да је тек на 100 села била једна школа.") Школован човек родом из Шумадије, који би по нашим данашњим захтевима тре бало да сврши основну, па средњу и вишу школу, био је у Србији за оно доба нешто непознато и невиђено. Но у колико је то било теже постићи, у толико се више за тим жудело, јер прости сељаци, занатлије, трговци, виђени људи, кнезови и поглавари српски, сви усташи из времена 1804—1813, сами нису могли сарађивати и на томе пол>у, јер је њихово учешће било друге природе. Просветно буђење дошло је с друге стране. Њега су потстакли Срби али не из београдског пашалука него из Војводине (Баната, Бачке и Срема). Ти су људи били: Доситеј Обрадовић, Божа Грујовић, Иван Димитрије Давидовић и многи други. Па и Југовић, Петар Новаковић-Чардаклија, највећи човек наше нове књижевности, Вук, и ако је био родом из Јадра у Србији, школовао се у Карловцима у Срему и у Бечу код аустријских Словена, па је собом донео и нове идеје ондашњих Словена и Срба. Наш Духовни Васкрс, дакле, јавио се и дошао је са севера Саве и Дунава а нашао врло повољно земљиште у ослобођеној и здравој Шумадији. Срби из јужне Угарске учествују у томе делу знатним уделом, и правда захтева да се тај њихов рад истакне. То је позитивна корист од исељења оних Срба са Балкана, који су се под патријарсима иселили у земље јужне Угарске. У реду тих просветних радника на почетку XIX века у Србији видно место заузима и Иван Југовић са својом Великом Школом, од чијег се остварења навршило више од 120 година, и чија је прослава стогодишњице извршена на свечан начин 1. септембра 1908. год. у присуству Двора, Министарства Просвете и Црквених Послова, Владе, Академије Наука, Универзитета, професора свих средњих школа у Београду, многобројних ђака и грађанства.

2 ) Мемоари проте Матије Ненадовића (издање С. К. Задруге, етр. ...) Сравни и казивање Вука С. Караџића, Живот « обичаји Нар.ода Српскога, Беч 1867., стр. 298.