Opštinske novine

Страна 986

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

свесна, као и она жртва која је слободна. Кад је, дакле, у животу потребно имати храбрости и кад је нужно чинити жртве, онда је циљ да жртве буду вољне и храброст свесна. То, међутим, претпоставља интимно и јасно уверење да знамо за што се жртвујемо и да смо готови да потребне жртве подносимо вољно, храбро, то ће рећи свесно. Шта је то за шта се појединци и читави народи боре? То је свакако један бољи, угоднији, лепши и достојнији, једном речју напреднији и културнији живот. Тако речено, то може изгледати, и јесте, прилично неодређено, ја признајем. Културни живот је широк и растегљив појам. Пре свега, између културе појединаца и културе .једнога друштва, средине, постоје често врло велике разлике и неслагања; па онда, спољна, такозвана материална и унутурашња, духовна или душевна култура, нису исто; разлика „раса", темперамената, менталитета, васпитања, чини такође своје; код нас, у новије време нарочито, говори се чак и о западној и источној култури, као општим тиновима; и, почевши од Кајзерлинга и Шпенглера, па преко многих публициста Средње Европе, до неких наших писаца, често је расправљано т. зв. питање кризе и пропасти „западне културе". Све су то проблеми који захтевају нарочиту студију и опширну документацију. За нас је, на овоме месту и овом приликом, најважније нагласити да је сваки културнији живот важан чинилац у укупноме друштвеноме и историјском животу народа, — толико важан да и сваки покушај враћања у примитивнији живот, ма за један степен, изазива знатне поремећаје и опасне реперкусије. Простије речено, кад појединац или читаво друштво направе један корак у културноме напретку, они заузето место, или „позицију", никад више драговољно и ни за чију љубав не напуштају, ради повратка у назад. Аналого истини да је теже бити богат па постати сиромах, него бити и остати сиромах, — теже је културном човеку вратити се на примитивније облике живота него примитивнијем остати у њима. Изгледа да је то правило које нема изузетка; да оно важи за еваку културу, „западну" и „источну", материалну и душевну, и да показује колико културним проблемима треба поклонити озбиљне, концентрисане пажње. Не наводимо, за доказ овоме, далеке, проблематичне примере. Констатујмо, просто, да постоје извесни резултати чисто материалне културе: железнички саобраћај, место ранијега колског; електрично осветљавање градова и домова, место некадашњег петролеумског; затим везе телеграфом, телефоном, радиом, трамвајски и аутобуски саобраћај у варошима. Претпоставимо сад да данашњег модерног човека лишите ма и једне од тих тековина

материалне културе, он би то теже поднео но једну изгубљену битку или велику личну штету. Замислимо да се, рег ЈтрозбтПе, данашњем Београђанину одузме нова, модерна калдрма и да га вратите на стару, „турску", којом је узгред речено ишао све до јуче он би се, несумњиво, страшно револтирао. То би било и онда кад бисте му одузели водоводску воду, чесме у домовима, електрично осветљење, или трамваје. Међутим, док све то није имао, он се није бунио што нема, није чак све то одвећ ревносно ни тражио. Али, то значи да оно што у културном погледу дате једанпут човеку, не можете му доцније олако одузимати. И значи, очевидно, да културне тековине и културан живот постају врло брзо саставни, основни елеменат, готово органски и нераздељиви део општег живота индивидуалног и друштвеног. Иста се ствар може констатовати и кад је реч о духовној култури, о душевним потребама човека и његове заједнице. Оне, ни у ком случају, нису спореднијега значаја од оних чисто материалних. Оне нам се чак приказују као карактеристичније, чисто „културне" у том погледу; јер, ако их људи мање ревносно траже док их немају, они се тим теже растају од њих кад их једном добију. И зато, ако бисте модерном човеку одузели коју било од тих тековина духовне културе: књигу, новине, позориште, биоскопе, музику — он би се осетио још теже погођеним. Јер — „рапет е! агсепзеб!" — основне потребе тела и душе стоје код света на равној нози и имају исти значај. Претпоставите ли корак даље у рестрингирању душевних потреба човекових, замислите ли да му одузмете цркву, школу и просвету, суд и правду, морате по нужности закл^учити да ће' имати утисак да пада у очајно, неиздржљиво ропство, у мрак Средњег Века, у пакао. Римска формула „Па! јиб!Ша, регеа! типсЈиб!" или наша максима „Правда држи земљу и градове" извађене су из метафизичких дубина људске душе и имају за психологију маса и појединца најшири и непроцењени практични значај. Међутим, ако је чување и умножавање културних резулата основна потреба свакога човека, оно је основнија и битнија потреба сваке заједнице, општинске, државне, или народне. Строго узевши, свака заједница има само толико стварних услова за живот и трајање колико је културно развијана и културно формирана, пошто ће само толико бити вољена, чувана и брањена против свих евентуалности, од својих чланова; јер ће само толико имати најпотребније, моралне снаге за свој опстанак и своју будућност. Историја нам даје о томе довољно потврде и велики број примера. Врло велике и моћне државне организације појединих освајача и народа Старог Века биле су краткотрајније од ма-