Opštinske novine

V

Вогдан Крекић, новинар, одборник ~&Р6

Станбено пигање у области јавног стараква

Од како су почела да настају велика градска насеља питање збрињавања крова над главом за масе придолазећег света ступа све више у ред најзначајнијих брига за социјалне раднике, нарочито комуналне политичаре. После рата закон понуде и потражње на овоме пољу се показао као недовољно ефикасан да, аутоматски и правилно, регулише једно међу најживотнијим питањима грађанства. Реч је, разуме се, о хиљадама и хиљадама оних придошлица који у својству радника, намештеника приватних или државних и ситних људи из привреде, у градове долазе „трбухом за крухом" или по дужности свога звања — чије је природно место у граду. Сви они бивају убачени, хтели не хтели, у жрвањ велеградских насеља да се у њима сналазе како год могу и знају. Станбено питање за све њих је најкрупније и у толико теже за решење што је неодложно и што се, зато, мора примити оно што се моментано нађе слободно а приступачно са обзиром на цену. За претежан део градског становништва не игра улогу — по нужди — питање квалитета стана по захтевима хигијене, већ висина цене. У правилу, пак, чим је мањи стан, и чим је рђавији, он је сразмерно скупљи — дакле најприступачнији највећем броју наших грађана То повлачи за собом две последице : прво, да огромна маса наших суграђана обитава у малим, нездравим становима; и друго, да малени, нездрави и неугледни станови, као сразмерно најскупљи и са најуноснијом рентом, ничу у све већој мери. Нормална појава слепе игре закона понуде и потражње на овоме пољу доводи дакле, дотле, да станови, практично, у све већој мери и у све већем обиму, постају гробнице живих, неимућних грађана. Рђаво и нездраво становање претежног дела грађана постаје правило. А приватна иницијатива у грађевинарству, задовољена високом

рентом код грађења и хигијенски и грађевина најнемогућијих објеката, без велике нужде није склона да мења праксу и изводи градње које одговарају и укусу ока и здрављу грађана, ако оне треба да буду — мање рентабилне. У колико се у станбеном питању доцније јави интервенција јавног старања, у толико су теже последице по здравље и живот градског становништва, као и за естетску страну града уопшге. Јавно старање мора да дође да би конкурентској утакмици у борби за високом рентом поставило нову, вишу базу, и из њене варварске сфере истерало је на социјалнији терен. Далеко смо од тога да сваки човек има властиту своју кућу. За градско становништво нашега типа много је рећи да је и сваки десети има. Огромна маса света принуђена је да станује по туђим кућама. Како је та маса света без своје куће у сталном лутању за станом, то се, по законима економије, власницима зграда обезбеђује сигурно пласирање капитала у грађевине. Али се, у исто време, не може превидети још један значајан моменат: каква је куповна способност масе оних који су у сталном покрету за станом? Дали је она доста висока да може, у виду кирије, да подмири нормално укамаћење капитала уложеног у једну солидно и по прописима хигијене изведену грађевину? Висину цене једнога стана свакако одређује слободна погодба. Та висина према погодби може бити нижа или виша. Али у основици те погодбе лежи један закон око кога осцилира висина кирије. Тај закон прописује каматњак који се мора плаћати на новац за који је кућа саграђена. Ако се узме да кирија износи на сваки °/о камате по 100 динара месечно за средњи, и пола од њега за мали стан, онда би износила