Opštinske novine

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 273

бећара (то јест: страних добровољаца). Са Кондом је пошло још шест другова, и то: Узун-Мирко Апосголовић, затим Драгић (по Вукићевићу ирезивао се Стевановићј који је дотле био сеиз код кнеза Симе Марковића, иа онда неки Карловалија и Никола Стамболија, који су раније били у Гушанчевој служби и у споразуму са Кондом иреоегли Србима, Петар Сремац, који је по свој прилици био неки Србин из срема и као такав добровољац у Милојсвој трупи, и најзад неки Младен, коме се не зна ни презиме нити одакле Је био. Како Је конда имао оперисати у вези са милоЈем, а уз то и он сам и другови му припадали Милојевој групи, јасноједаје и он са својим људима мор а о поћи из Милојева утврђења које се налазило, као што смо већ рекли, тамо негде око данашњег железничког моста на Сави. Нутања која Је одатле водила Београду ишла Је данашњом улицом Милоша Великог све до зграде Министарства јјојног, и ту скретала у лево, па данашњом Немањином улицом све до хотела „ОриЈента", одатле окретала на десно и ишла до оосанске улицс, ту скрегала на лево, право оосанском улицом, све до места где данас улица Краљевића Марка сече оосанску. (Јдатле се и онда као и данас, пут рачвао: један ишао на лево до данашње улице Карађорђеве и н>оме водио правце на Сава-Капију, а други продужавао право и водио на Варош-КаииЈу. У које се доба Конда кренуо у напад не I овори се ни у Једном извору. Јокић вели да је полазак трупа био у десет сати ноћи, а 11ротић у шест после подне. Ко од њих говори тачније? Протић је био на крајњем десном крилу, а Јокић у центру. Десно крило, у опсадном поретку било је удаљеније од Београда, него ли трупе из центра, па је г.ероватно и требало раније кренути да би се изравнало са центром и истовремено стигло пред ров који је опасивао варош. Па ипак, та диференција не би могла изнети читавих четири сата. Заго бисмо рекли да један од њих двојице греши, чак биће да овде греше и Јокић и Протић. Јер ни Конда, који је морао први поћи, није могао поћи у шест. Мада је у шест крајем новембра месеца дубок мрак, мада се у оно доба у тај сат већ легало у посгељу, ипак је то време врло рано за вршење препада и извођење задатка, кагав је Конди био додељен. Али би и десет било доцкан, с обзиром да је трупама од места поласка до доласка под бедем београдски требало најмање два сата опрезнога привлачења, па затим бар пола часа размештања „у ланац". Осим тога мора се рачунати да су и устаници били људи који су навикли рано легати, као и Турци, и да тада код њих није била таква дисциплина кеја би их спречила да не заспе чим падне

мрак. Полазак у напад који би био око 10 сати загекао би више од 2 /з трупа у сну. Ко би их будио, када се све имало вршити у највећој тишини? Знамо да покрет трупе, када је из сна треба кретати, ствара велику кику и жагор. Отуда се мора претпоставити да су групе разних одсека (команди) и пошле у разно време. Не пре шест нити после десет сати. Мрема томе биће да је Конда пошао око турске вечерње молитве (јације), дакле око 7'/а сати и да је око девет мимоишао хан који се налазио с ове стране бедема, у данашњој Карађорђевој улици на месту где је данас Савска царинарница. Десетину минутч после Конде, пошао је из истога логора остатак .јединице којом је сам командовао и која је била као нека претходница главној трупи — Милојевој. Главна трупа с истога места имала је кренути још десетак минута доцније. Трупа кнеза Симе Марковића, која је била нешто ближе, кренула се, свакако, у исто доба када и претходница Милојева. Чарапић исто тако. Једино је Вујица могао поћи нешто раније, јер се са својом трупом у опсадном поретку налазио негде око Хаџи-Поповца (евентуално на месту где су данас гробља), али тај полазак тешко да је могао бити пре Конде, с обзиром да се морало чекати на резултат Кондине акције, па тек извршити напад, а дотле се опрезно ирикрадати. Додуше Протић вели да су дошли до Видин-Капије „газећи преко баруштина". То значи да је Вујица не само био удаљенији од објекта напада, него да је имао пред собом и много тежи терен за кретање него ли остали. При свем том, шест сати увече показује се ипак као врло рано време за почетак операције. Вратимо се, сада, Конди. Прва озбиљна препрека његову задатку био је онај мало пре поменути турски хан. Изгледаће нам то мало чудно, јер смо учили да речју хан Турци означавају механу, локал у коме се једе, пије а добија и преноћиште. Доиста хан и није ништа друго него оно што ми данас називамо хотелом. Али у доба дахијскога режима, који је овде под бедемом Београда био очуван све до овога момента, ханови су били једним делом претворени у касарне, боље рећи у жандармериске станице. Дахије су, имајући при руци ханове у главном растурене по друмовима у Шумадији, одмах, чим су се власти дочепали у Београду, разместили по тим хановима своја јаничарска одељења, под командом субаша. Тај начин им је знатно помогао да обезбеде свој поредак и своје господарење у пашалуку. Тако је, дакле, сваки хан у доба дахија био у исто време и жандармериска станица у данашњем смислу. Када се овај детаљ зна, онда ће бити јасно и то зашто је