Opštinske novine

Кроз велики Београд:

М. Михаиловић-Световски, новинар Баздушно пристаниште великог Београда

Што више идемо у сусрет пролећу с небесним плаветнилом, у свима хангарима и на свима аеродромима, настаје ужурбаност. Као да се сад авионска крила стресају од дугог зимског сна. Приправљају се мотори за искушења и нове подвиге. Пилоти су завршили своја теренска извиђања и све претходне зимске радове и спремају се за редовне своје путање преко неба, којима су у зимска невремена летови били привремено обустављени. Сви аеродроми су у врењу. А наш земунски више него икад. Ако нисте били случајно само годину дана или од онога незаборавног часа кад је цео Београд ишчекивао на бежанијском аеродрому данашњег претседника Аеро-Клуба, г. Тадију Сондермајера, да се са г. капетаном Бајдаком поврати триумфално из Индије, ако поготово од тог времена нисте били на ваздушном пристаништу Београда, заиста онда бежанијски аеродром нећете ни препознати. Није то било давно, када је први хангар никао, једва је прошло три године од како је она пустара изабрана као најповољније земљиште за аеродром и ето већ је за тај неосетни период времена изникао читав градић за себе, са бројним, високим хангарима, са канцеларијама ваздухопловних друштава, — националних и међународних; аеродром је добио своје асфалтиране стазе и добио осветлење, (постао је читаво шеталиште) затим царинарницу, полицијски комесаријат, радио-станицу, ресторане, пошту, телеграф и телефон. Једна монументална зграда, сред аеродрома већ је потпуно довршена и сместила је у себи све државне установе и један угодни ресторан, са терасама, одакле ће запослени свет на аеродрому, као и приспели путници, имати изванредан поглед на откривено небо одакле долећу сваки час ваздушне лађе. Развио се ту под бежанијском косом читав један романтични, врло пулсирани живот, који ће за дан-два отпочети да живи у пуном јеку, чим се отворе ваздушни путеви и захуче могори авиона међународних друштава. А пре једва једну деценију, скривени непријатељски топови са

те исте бежанијске косе рушили су незаштићени, мали Београд. Ћуд историје направила је дирљив обрт. Сместила је на том истом терену ваздушно пристаниште новог, моћног, великог Београда, који се протеже данас од Чукарице до Панчева, као база за многољудни велеград блиске будућности. Ту баш, на том историјском терену наших горких, ратних искушења, одакле смо патили највише, смештене су сада очи Београда: ловачке ескадриле под командом искуснога команданта ппуковника г. Миодрага Томића. Када кроз који дан с калемегданске стазе будемо бацили поглед на ту страну преко Саве, видећемо вираже авиона, непрекидне спирале одлазећих и долазећих, малих ваздушних бродића, који су из дана у дан све крцатији робом и путницима. Видећемо их како круже, облећу, беласају и одсевају крилима на сунцу. Осмотрићемо можда и њихово елегантно, врло поуздано спуштање на терен али нећемо имати ни приближну претставу оне ужурбаности, врења и карактеристичне динамике, којима се.одликује већ сад наш најважнији аеродром у држави. Јер бежанијски аеродром, — ваља нам то подвући — постао је као ваздушно пристаниште престонице, централно слетиште не само наше државе, већ Балкана. Данас је то једна од главних етапа на великим међународним линијама и толико крупних имена из авијатичког света, толико ваздушних бродова, толико асова, потражили су ту, на земунској пољани мало предаха, бензина, зејтина или брзи залогај, ако не какав топли, освежавајући гутљај. И на почетку те велике улоге у светском саобраћају, желимо посветити овом важном престоничком аеродрому посебну пажњу. Посетимо га. * Дуго је трајала дебата у Аеро-Клубу, сећам се тога као члан тадање Средишне управе — о будућем ваздушном пристаништу у Београду. Било је ватрених присталица који су бранили пројекат, да аеродром буде на овој страни Саве, ради лакшег комуницирања аутомобилом, док су други, предвиђајући ноопходносг мостовског везивања